Od Sutra, Majke Mi...

Provalila sam da pisem blog uglavnom kada pada kisa. Ako neko misli da me inspirise melanholija, zuto lisce i jesen, kao pocetak kraja…nema pojma. Razlozi su uglavnom sledeci:
1. ruzno vreme = Sanja je kod kuce
2. pise blog = sve je procitala, pogledala, skuvala i ocistila (ma vazi), nikud ne ide, niko ne dolazi… nista drugo nije preostalo.

(Stvarno sam grozna. Kakvi duboki, unutarnji razlozi mene pokrecu na ovaj umetnicki izrazaj!)

Mada moram da priznam da sam malo i tuzna. Ne zbog jeseni. Nju nekako i trpim. Sa snegom se ne volim… Jedan prilicno tezak i neresiv odnos...
Ali da nisam proteklih meseci (cuj meseci) kupila svu onu gomilu krpa koju nemam vise gde da drzim, vec s vremena na vreme napravim malo spremanje i obucem naselje, sada bi me drmala pozitivna trema, jer bih sutra isla u Istanbul! Ovako cu lepo da se obucem i sedim kod kuce.

Danas sam cak proveravala na net-u vreme u Istanbulu iskreno se nadajuci da cu tamo zateci neki tezak kijamet, da mi bude lakse, kao vidis, dobro je sto nisam otisla. Medjutim, svaki dan od 19 do 23 stepena, istina kazu da ce mozda biti neke kise, ali oni uvek stave nekih 30% za svaki slucaj, sigurni su samo za Laponiju i Zapadnu Australiju. Kazu: Sneg i sunce, majke mi, 500%.
I danas, kao za inat (Onom Odozgo je izgleda bilo prilicno dosadno, pa kao ajde malo da ubije vreme) kupim Elle, da se malo obradujem (mozda je modna urednica videla neku krpicu koja mi je promakla), otvorim stranu s putovanjima, kada ono Istanbul.
Necu vise da kupujem Elle. Stvarno nije u redu. Nismo vise u ljubavi.

Naravno, nisam ja tuzna toliko zbog Istanbula, niti zbog problema s prostorom u mom ormanu. Problem je ustvari u prioritetima i obecanjima koja sebi zadajemo. Neispunjenim. Uvek mi je fascinantno kada primetim kako samu sebe tako vesto i brzo slazem, zavaram, prospem neku prevaru i zavrsim u tonu, onako sirokom, srdacnom, boemskom:
Ma ja ne mogu tako da zivim…!
Pre toga naravno cvrsto odlucim, obecam pred sobom i drugima: Od sutra, majke mi…

I svasta sam obecavala: zdravu ishranu, zatezanje trbusnjaka, ranije ustajanje, bojkot taksija, smanjenje poseta kafanama, dorucak, ponavljanje mantri “Ne treba mi stvarno vise garderobe, sve imam” i “Od sledeceg meseca stedim”…
I istrajem…neko vreme. Ima tu raznih rekorda. Uglavnom su dani u pitanju. Mesece za sada jos nisam brojala.

U cemu je problem stvarno ne znam. Verovatno udjemo u neki ritam, ustalimo navike, stvorimo sebi neka sitna zadovoljstva…i kao u redu nam je. Menjati je najteze. Pogotovo sebe i oko sebe. Obecati je lako. Pogotovo sebi. Ne osecas odgovornost. Ako izdas, niko ne zna. Samo ti. Zazmuris na jedno oko, resetujes savest, zadas neki novi pocetak…i sve je opet u redu.

Ali ima jedno obecanje koje sam sebi nedavno zadala. Vise je to bila odluka. Da od sada uvek budem lepo raspolozena (ne racuna se kada me boli glava, pada kisa, mnogo radim ili me neko iznervira).
Mislim da nisam prekrsila obecanje. Mnogo. Od 29-og avgusta.
I izdrzacu, majke mi.