Putovanje u Jevrejskoj 16

Bila sam sinoć na predavanju. U subotu veče. Ranije to ne bih mogla ni da pretpostavim, sada sam se radovala. Predavanje je istina bilo o putovanjima i bilo je tu, u komšiluku, iza ćoška i padala je kiša. Ali, umesto mini haljine i disko kugle, obukla sam džemper, stavila naočare i otišla u salu sa projektorom.

Možda to nešto znači, verovatno, ali ne želim sada to da tumačim. Analiza Paraliza. Kako god, iznela sam vam činjenice. Interpretirajte ih slobodno i subjektivno.

Medjutim, na tom predavanju mnogo ljudi. Raznih generacija, ali uglavnom mladih. Manje više svi u džemperima i sa naočarima, ali to je valjda dress code za predavanja, koliko se sećam.

Izlazi neki dečko. Priča o penjanju. Istina, znala sam šta me čeka, štreberski sam pročitala najavu i program. Ok, ne volim penjanja, ne vidim poentu, ne drma me ta vrsta adrenalina. Poštujem, čak se i divim u neku ruku, ali ne razumem. Nikada mi nije bio cilj da se negde s mukom popnem, pa se onda spustim. Medjutim, ovde nije bio problem u alpinizmu, već u predavaču. On se ozbiljno pripremio, i to se nažalost baš videlo. Ima sve šale i doskočice na planiranim mestima, vežbao čovek, sportista. Ali priča kako se probudio, doručkovao, sreo ženu iz prodavnice, onda mu zazvonio telefon, onda otišao na facebook....e onda sam i ja otišla na facebook. To sada svi rade, primetila sam. Svaki slobodan trenutak koji imamo više niko ne koristi da pogleda malo oko sebe i u sebe. Život se dešava oko nas, mi buljimo u gedžete.

I onda je on srećom uskoro završio, pa smo sa Ovčara i Kablara otišli ni manje ni više nego u Indiju.

Dvoje zanimljivih ljudi tridesetih godina. Muž i žena sa dvoje dece. Ona ima dredove, luda je i zabavna. On malo ozbiljnije izgleda, normalan dečko. Kako ono Amerikanci kažu, devojka iz susedstva. Tako i on. Samo što je dečak.

Njihova priča je ustvari tipično bekpekerska, iako oni žele da budu sve samo ne tipični turisti. Kako naći jeftini smeštaj, kupiti karte za voz, promeniti novac…Jurnjava da u 15 dana osetiš Indiju od juga do severa. Možda su je proputovali, nisam sigurna da su je osetili. Ima nekog blagog podsmeha u njihovoj priči ili su oni samo želeli da budu zabavni, ne znam. Ali nisu me ubedili. Ozbiljan je izazov ta Indija. Ona ne trpi neozbiljan pristup.

I onda najbolje za kraj. Priča o Avganistanu. Očekivala sam nekog ogrubelog ratnog reportera sa repom, u širokim pantalonama sa džepovima i prsluku. Medjutim, mikrofon je uzeo dečko, pristojan i uredno podšišan, što bi rekli u Bosni, sa džemperom na baklave. Malo mu je neprijatno, ne gleda u publiku, zeva negde u pod. Ali onda pokazuje mapu sveta, kreće svojim omiljenim Putem svile i svi zajedno vozom preko Crne Reke odosmo u Avganistan. Znate kada neko nešto radi što voli, a vi to osetite i verujete mu. E tako priča Konstantin. Lako, zabavno, istorijski potkovano. On vam priča i vi mu verujete. Prepoznajete njegovu ljubav. Jako lepo.

Po ko zna koji put se susrećem sa činjenicom da ljudi i stvari ipak nisu onakvi kakvi nam se čine na prvi pogled. Možda smo isuviše ubedjeni da donosimo nepogrešive procene na startu. Prvi utisak je precenjen. Neko mi je pričao da je gledao dokumentarac o čoveku koji sedi na aerodromu i dok čeka let posmatra ljude oko sebe i pokušava da pogodi njihove životne priče. Na kraju filma se ispostavlja da ništa nije pogodio.

I putujte. Usudite se. Pustite bradu ili ogrnite burku i pravac Avganistan. Nije tamo baš tako loše kao što pričaju na CNN-u. Ne verujte gedžetima, donesite svoj sud.  Ili bar nadjite nekog Konstantina, koji lepo priča.