Danas sam bila na kafi s prijateljicom koju nisam videla godinama, pa sigurno nekih pet-sest, ako nema i vise. Sve u svemu, dugo vremena. I sve je teklo glatko, manje vise, kao da smo se juce videle pa danas nastavljamo razgovor. Stvari se nisu mnogo promenile, sustinski, ni kod mene ni kod nje.
Ona je i dalje sitna, energicna, ambiciozna bombica sa 650 obaveza, koja stalno negde zuri i nigde ne stize na vreme i koja konobaru koji ima oko 2 metra (ona ima oko 160 cm sa sve stiklama) kaze: Duso, doneces mi jedan sokic od borovnice. Sjajna scena.
A ja…Pa meni svi kazu da sam ista, da se ne menjam, samo mi raste kosa. Cak i rodbina koja me nije videla od 5-te godine. Dugo vremena sam mislila da mi je to kompliment, medjutim nesto vise nisam sigurna….
Elem, tako caskajuci ispricala mi je izmedju ostalog da se ona u zivotu trenutno ne bavi nicim osim svojim poslom, ne cita nista osim strucne literature vezane za svoj posao, istina krenula je da cita neke knjige o bebama, posto planira da napravi jednu. Uglavnom, bavi se iskljucivo samo onim stvarima od kojih ima, kako da to nazovem, prakticnu korist, onim koje mogu da se unovce, podigne im se cena i sto bolje se prodaju. Sve ostalo je za sada manje vazno, prakticno ne postoji. Istina, ako uhvati malo vremena izmedju citanja o auditingu i bebece literature, ode s muzem u neku sumu.
Ja to ne razumem. Da li je to normalno? Ili sam ja glupa i rasipam se na neke nebitne stvari, kao na primer, pisem blog, umesto da lepo uhvatim C# u sake, pa udri. Onda kada se umorim, osvezim um uz neki potocic.
Mislim da bih umrla.
Ali da se razumemo nije moja prijateljica jedina, niti je ona tupava, nezaintresovana i jednostrana. Apsolutno Ne. Naprotiv.
Ona jednostavno ima cilj, da bude kao sto kaze, zena od karijere, ide napred, ne gubi vreme i ne rasipa se. Zna sta hoce i spremna je na odricanja.
Zeleni joj se samo lampica za posao. Zivot je trenutno na off-u.
Ne zelim da iskljucujem moje dugmice.
Mozda ga je pojeo Lav
Gledam tenis. Bolje reci, slusam. Boze, da li jos iko na ovoj planeti slusa tenis? Mene kod tenisa zanima uglavnom psihologija i eventualno, ako igraju devojke, haljinice. Ana ima uglavnom lepe, i Sarapova. Dobro i Ana je lepa, ali i haljinice koje joj prave su stvarno odlicne. Ja bih ono nosila u grad, bez problema, u neku dnevnu varijantu, naravno. Neki dan sam videla Jelenu na tv-u u finalu nekog turnira, Sinsinatija, mislim, i pobedila je. Sjajno. Ali, haljinica…Boze, neka najruznija zuta boja, s karnericem po sredini, blagi uzas. Ne mozes da je gledas na terenu, bleste ti oci. Moras s vremena na vreme malo da zazmuris ili da ih odmoris na nekom zelenilu, pa da nastavis.
Nemam ja sada nameru pricati o sportu, ovo je bila tek mala digresija, nemam o tome mnogo sta da kazem. Mada ponesto i pogledam, cisto da sam u toku, posto radim u muskoj firmi, pa kada oni dave nesto o mecevima i rezultatima, barem da znam o kojoj se vrsti sporta radi. Tek toliko, da Felps pliva, a Hjuit igra tenis.
Vrte mi se po glavi razne stvari, mozda da nastavim pricu od proslog puta o bojama i prijateljima i mojoj velikoj zelji da moji prijatelji i ja ostanemo sareni ili da pricam mozda o sebicnosti i otudjenosti, nedostatku hrabrosti, metropolskoj usamljenosti…Odlucila sam se ipak za nesto vedrije.
Neki dan sam na hrvatskoj televiziji par minuta slusala neke dve tete, koje su mislim aktivistkinje nevladinih organizacija, barem tako izgledaju, dve ruznjikave aseksualne intelektualke, sa esarpama oko vrata, naocalama i crvenim kosama, koje su tako pametno klimale glavama i pricale o svim tabuima i predrasudama koje je srusio Seks i grad, o svim tim zenskim orgazmima i analnom seksu o kom se po prvi put tako javno raspravlja na americkoj televiziji itd…itd…nisam vise slusala, promenila sam kanal. Pa mislim kada mogu tete, mozda bih mogla i ja nesto da kazem na tu temu. Ali ne bih ja sada o analnom seksu, (Samanta nije moj omiljeni lik iz serije) vec o jednoj drugoj temi koja je takodje izazvala ogromnu paznju i brojne reakcije, o kojoj je pricala cak i Opra vristeci sa svojom maloumnom publikom (nekada stvarno mislim da su one zene pustene iz neke institucije za retardirane), pisale se knjige, snimali fimovi.
He’s just that not into you.
Vanvremenska i vanprostorna konstatacija. Ima jedna sjajna fora u istoimenom filmu kada se setaju tri africke prijateljice i jedna od njih se zali drugim dvema kako joj se decko ne javlja vec tri dana. A onda jedna od prijateljica, da bi utesila nesrecno zaljubljenu, kaze: Mozda ga je pojeo lav!
Naravno da ni sve Opre, knjige, filmovi ni lavovi ne mogu opravdati ovu konstataciju kao Veliku Istinu, niti naterati sve zaljubljene i lakoverne da konacno otvore oci i ne veruju u laznu iluziju iz prostog razloga sto se ovde radi o stvarima koje ne idu samo iz glave, ima tu i nekih drugih delova.
Medjutim, mnogo puta do sada nametalo mi se pitanje, nevezano samo za ovu temu, da li su stvari stvarno samo crno-bele? Sto sam starija, nekako se sve cesce uveravam u ovu siromasnu raspodelu. Ranije bih necije postupke objasnjavala (i opravdavala) trenutkom, slaboscu, navikom, strahom, begom, trazenjem jednostavnijeg i lakseg resenja, nedostatkom hrabrosti (ili vec neceg drugog, da ne budem prosta), mentalnim sklopom, mentalitetom, nedovoljnom strascu i zaintresovanoscu…sada mislim da su stvari mnogo, mnogo prostije. O’s, ne’s, Banglades.
Znate zasto je prihvatanje ove teorije s Bangladesom dobro? Sto onda sve manje traje. I manje boli. Nekako se izdignite iznad cele situacije, imate utisak da ste s tim rascistili i zavrsili…do sledece Velike Analize.
Ali tesko je sada tu postavljati pravila i slepo ih se drzati. Ne moze. To su samo mala pomocna sredstva da se kriza lakse prezivi. Moja crno-bela kombinacija manje vise uvek moze da prodje, ali da li je tu moglo biti i drugih modnih resenja? Makar malo crvene?
Sebicni smo, nesigurni i plasimo se bola. A narocito se plasimo odbacivanja. Idemo samo na sigurno. Pocet cemo traziti jedni od drugih napismeno da cemo majke mi nazvati prekosutra, jer niko ne zeli da se nesto mnogo trudi i cima. Da gubi vreme. Idemo dalje. Nece crna, hoce plava. Tako se zivi. Sada, odmah i Sve. A pogotovo ovaj jaci pol, koji je jaci ubilo se, nema nesto ni vremena ni zivaca za neka objasnjenja. Naporno je, mucno, neprijatno, jos ako se dese neke suze, pa neke optuzbe… Nepotrebno. Lepo nestanes, nema te i gotovo. A zene bi sve da im se objasni, analizira, protumaci…A znate zbog cega? Da ne bi sve bilo uzalud. Da bi njihova ljubavna prica ostala lepa, pa neka je i tuzna, ali da kraj bude filmski, makar malo. Makar ga pojeo i lav.
Nemam ja sada nameru pricati o sportu, ovo je bila tek mala digresija, nemam o tome mnogo sta da kazem. Mada ponesto i pogledam, cisto da sam u toku, posto radim u muskoj firmi, pa kada oni dave nesto o mecevima i rezultatima, barem da znam o kojoj se vrsti sporta radi. Tek toliko, da Felps pliva, a Hjuit igra tenis.
Vrte mi se po glavi razne stvari, mozda da nastavim pricu od proslog puta o bojama i prijateljima i mojoj velikoj zelji da moji prijatelji i ja ostanemo sareni ili da pricam mozda o sebicnosti i otudjenosti, nedostatku hrabrosti, metropolskoj usamljenosti…Odlucila sam se ipak za nesto vedrije.
Neki dan sam na hrvatskoj televiziji par minuta slusala neke dve tete, koje su mislim aktivistkinje nevladinih organizacija, barem tako izgledaju, dve ruznjikave aseksualne intelektualke, sa esarpama oko vrata, naocalama i crvenim kosama, koje su tako pametno klimale glavama i pricale o svim tabuima i predrasudama koje je srusio Seks i grad, o svim tim zenskim orgazmima i analnom seksu o kom se po prvi put tako javno raspravlja na americkoj televiziji itd…itd…nisam vise slusala, promenila sam kanal. Pa mislim kada mogu tete, mozda bih mogla i ja nesto da kazem na tu temu. Ali ne bih ja sada o analnom seksu, (Samanta nije moj omiljeni lik iz serije) vec o jednoj drugoj temi koja je takodje izazvala ogromnu paznju i brojne reakcije, o kojoj je pricala cak i Opra vristeci sa svojom maloumnom publikom (nekada stvarno mislim da su one zene pustene iz neke institucije za retardirane), pisale se knjige, snimali fimovi.
He’s just that not into you.
Vanvremenska i vanprostorna konstatacija. Ima jedna sjajna fora u istoimenom filmu kada se setaju tri africke prijateljice i jedna od njih se zali drugim dvema kako joj se decko ne javlja vec tri dana. A onda jedna od prijateljica, da bi utesila nesrecno zaljubljenu, kaze: Mozda ga je pojeo lav!
Naravno da ni sve Opre, knjige, filmovi ni lavovi ne mogu opravdati ovu konstataciju kao Veliku Istinu, niti naterati sve zaljubljene i lakoverne da konacno otvore oci i ne veruju u laznu iluziju iz prostog razloga sto se ovde radi o stvarima koje ne idu samo iz glave, ima tu i nekih drugih delova.
Medjutim, mnogo puta do sada nametalo mi se pitanje, nevezano samo za ovu temu, da li su stvari stvarno samo crno-bele? Sto sam starija, nekako se sve cesce uveravam u ovu siromasnu raspodelu. Ranije bih necije postupke objasnjavala (i opravdavala) trenutkom, slaboscu, navikom, strahom, begom, trazenjem jednostavnijeg i lakseg resenja, nedostatkom hrabrosti (ili vec neceg drugog, da ne budem prosta), mentalnim sklopom, mentalitetom, nedovoljnom strascu i zaintresovanoscu…sada mislim da su stvari mnogo, mnogo prostije. O’s, ne’s, Banglades.
Znate zasto je prihvatanje ove teorije s Bangladesom dobro? Sto onda sve manje traje. I manje boli. Nekako se izdignite iznad cele situacije, imate utisak da ste s tim rascistili i zavrsili…do sledece Velike Analize.
Ali tesko je sada tu postavljati pravila i slepo ih se drzati. Ne moze. To su samo mala pomocna sredstva da se kriza lakse prezivi. Moja crno-bela kombinacija manje vise uvek moze da prodje, ali da li je tu moglo biti i drugih modnih resenja? Makar malo crvene?
Sebicni smo, nesigurni i plasimo se bola. A narocito se plasimo odbacivanja. Idemo samo na sigurno. Pocet cemo traziti jedni od drugih napismeno da cemo majke mi nazvati prekosutra, jer niko ne zeli da se nesto mnogo trudi i cima. Da gubi vreme. Idemo dalje. Nece crna, hoce plava. Tako se zivi. Sada, odmah i Sve. A pogotovo ovaj jaci pol, koji je jaci ubilo se, nema nesto ni vremena ni zivaca za neka objasnjenja. Naporno je, mucno, neprijatno, jos ako se dese neke suze, pa neke optuzbe… Nepotrebno. Lepo nestanes, nema te i gotovo. A zene bi sve da im se objasni, analizira, protumaci…A znate zbog cega? Da ne bi sve bilo uzalud. Da bi njihova ljubavna prica ostala lepa, pa neka je i tuzna, ali da kraj bude filmski, makar malo. Makar ga pojeo i lav.
O Bojama
Vec odavno me muci jedna stvar, bolje reci jedno saznanje, mada ni muci nije prava rec, pre bih rekla rastuzuje (a da obrisem ovo sto sam napisala i krenem ispocetka?)
Cesto primecujem kod ljudi (a koje vec dugo poznajem i takvim ih ne pamtim) nedostatak strpljenja i tolerancije, otvorenost koja granici s drskoscu, manjak blagih smesaka za necija lupetanja, hirove i sitne mane,
Ozbiljnost, ali ne onu koja ide s godinama i zreloscu, vec onu koja se naglo stice, gotovo preko noci, nakon borbe i nezavisno od ishoda. Ponekad cak mislim da su ‘ozbiljniji’ oni koji su pobedili.
Ne mislim da sam ja izuzeta iz ove grupacije, da me vreme, ‘situacije’ i razne borbe, vanjske i unutrasnje, nisu izmenile, stavise, ali mi je malo bezveze pisati o tome kako sam majke mi bila super, a sada sam zajebana. Mozda je smesno donekle, nemamo mi ni neke godine, niti iskustvo, mada problem i brigu, glupo je meriti. Svako ima svoju, Najvecu.
Ali tuzno je. Mnogo. A mozda je i normalno? Mozda to tako ide. Kao sto su deca divna, cista i nevina, pa ih pokvare dok rastu, po vrticima, skolama, igralistima i haustorima, mozda tako i mi ‘veliki’… Boje nas nekim sivim nijansama, prljaju nam crvenu i zutu…Zutimo se mi i dalje, ali nekako to vise nisu iste boje. Nema te tacke sjaja. Kao Vermerova Devojka Bez Biserne Mindjuse.
Znate divno je poznavati ljude, za koje nekako znas da ce se nasmejati glupom vicu samo da ne uvrede onoga koji ga je ispricao, da ce se sloziti s vama oko neke sitnice za koju ste zapeli da vam ne kvare, da ce vas samo tuzno pogledati kada opet po 64-ti put ponovite istu gresku, kada ce vam reci da vam haljina divno stoji jer ste za nju dali trecinu plate, kada ce vam pricati da je on teski seljak, kretencina koja se plasi jakih zena i da vas ama bas nimalo ne zasluzuje i da ce on jednog dana shvatiti, jedan impotentni peder, koga je izgubio. I onda odjednom, svi smo istovremeno postali mnogo iskreni prijatelji, koji ce reci sta misle u svakom trenutku i po svaku cenu, jer Boze moj, necemo da nas neko tamo pravi budalama i zasto da lazemo nase tuzne prijatelje koji su jebo te po ko zna koji put pogresili na istu foru. Halo!? Dokle?
A znate sta je najtuznije? Kada shvatite da ste i vi takvi. Da vam nije problem da napicite tetu u prodavnici sto je usluzila musteriju pre vas iako ste vi bili na redu ili da vas iznervira bakuta koja se gura u prevozu kao da ce sutra Turci da zauzmu Kalemgdan, pa da se ona iseta danas za sve pare ili kada nekome kazete da stvarno vise nemate vremena ni zivaca da slusate opet istu pricu i kada sve redje crvenite i kada vam sve cesce svi idu na klinac i kada sve redje placete i kada sve cesce ostajete sami sa sobom ili se gurate u gomilu da ne biste bili sami sa sobom…Znate sta me samo tesi? Sto sam svesna kada pogresim. Sigurno ne uvek, ali uglavnom znam. I sto mi je zao. I to je dobro. To znaci da se jos zutim. I da tu ima tragova crvene i roze.
Boje su u nama. Sacuvajte sjaj.
D. nemoj da mislis da si mi ti posluzila kao inspiracija. Ne brini, ti sijas i dalje.
Cesto primecujem kod ljudi (a koje vec dugo poznajem i takvim ih ne pamtim) nedostatak strpljenja i tolerancije, otvorenost koja granici s drskoscu, manjak blagih smesaka za necija lupetanja, hirove i sitne mane,
Ozbiljnost, ali ne onu koja ide s godinama i zreloscu, vec onu koja se naglo stice, gotovo preko noci, nakon borbe i nezavisno od ishoda. Ponekad cak mislim da su ‘ozbiljniji’ oni koji su pobedili.
Ne mislim da sam ja izuzeta iz ove grupacije, da me vreme, ‘situacije’ i razne borbe, vanjske i unutrasnje, nisu izmenile, stavise, ali mi je malo bezveze pisati o tome kako sam majke mi bila super, a sada sam zajebana. Mozda je smesno donekle, nemamo mi ni neke godine, niti iskustvo, mada problem i brigu, glupo je meriti. Svako ima svoju, Najvecu.
Ali tuzno je. Mnogo. A mozda je i normalno? Mozda to tako ide. Kao sto su deca divna, cista i nevina, pa ih pokvare dok rastu, po vrticima, skolama, igralistima i haustorima, mozda tako i mi ‘veliki’… Boje nas nekim sivim nijansama, prljaju nam crvenu i zutu…Zutimo se mi i dalje, ali nekako to vise nisu iste boje. Nema te tacke sjaja. Kao Vermerova Devojka Bez Biserne Mindjuse.
Znate divno je poznavati ljude, za koje nekako znas da ce se nasmejati glupom vicu samo da ne uvrede onoga koji ga je ispricao, da ce se sloziti s vama oko neke sitnice za koju ste zapeli da vam ne kvare, da ce vas samo tuzno pogledati kada opet po 64-ti put ponovite istu gresku, kada ce vam reci da vam haljina divno stoji jer ste za nju dali trecinu plate, kada ce vam pricati da je on teski seljak, kretencina koja se plasi jakih zena i da vas ama bas nimalo ne zasluzuje i da ce on jednog dana shvatiti, jedan impotentni peder, koga je izgubio. I onda odjednom, svi smo istovremeno postali mnogo iskreni prijatelji, koji ce reci sta misle u svakom trenutku i po svaku cenu, jer Boze moj, necemo da nas neko tamo pravi budalama i zasto da lazemo nase tuzne prijatelje koji su jebo te po ko zna koji put pogresili na istu foru. Halo!? Dokle?
A znate sta je najtuznije? Kada shvatite da ste i vi takvi. Da vam nije problem da napicite tetu u prodavnici sto je usluzila musteriju pre vas iako ste vi bili na redu ili da vas iznervira bakuta koja se gura u prevozu kao da ce sutra Turci da zauzmu Kalemgdan, pa da se ona iseta danas za sve pare ili kada nekome kazete da stvarno vise nemate vremena ni zivaca da slusate opet istu pricu i kada sve redje crvenite i kada vam sve cesce svi idu na klinac i kada sve redje placete i kada sve cesce ostajete sami sa sobom ili se gurate u gomilu da ne biste bili sami sa sobom…Znate sta me samo tesi? Sto sam svesna kada pogresim. Sigurno ne uvek, ali uglavnom znam. I sto mi je zao. I to je dobro. To znaci da se jos zutim. I da tu ima tragova crvene i roze.
Boje su u nama. Sacuvajte sjaj.
D. nemoj da mislis da si mi ti posluzila kao inspiracija. Ne brini, ti sijas i dalje.