Putovanje u Jevrejskoj 16

Bila sam sinoć na predavanju. U subotu veče. Ranije to ne bih mogla ni da pretpostavim, sada sam se radovala. Predavanje je istina bilo o putovanjima i bilo je tu, u komšiluku, iza ćoška i padala je kiša. Ali, umesto mini haljine i disko kugle, obukla sam džemper, stavila naočare i otišla u salu sa projektorom.

Možda to nešto znači, verovatno, ali ne želim sada to da tumačim. Analiza Paraliza. Kako god, iznela sam vam činjenice. Interpretirajte ih slobodno i subjektivno.

Medjutim, na tom predavanju mnogo ljudi. Raznih generacija, ali uglavnom mladih. Manje više svi u džemperima i sa naočarima, ali to je valjda dress code za predavanja, koliko se sećam.

Izlazi neki dečko. Priča o penjanju. Istina, znala sam šta me čeka, štreberski sam pročitala najavu i program. Ok, ne volim penjanja, ne vidim poentu, ne drma me ta vrsta adrenalina. Poštujem, čak se i divim u neku ruku, ali ne razumem. Nikada mi nije bio cilj da se negde s mukom popnem, pa se onda spustim. Medjutim, ovde nije bio problem u alpinizmu, već u predavaču. On se ozbiljno pripremio, i to se nažalost baš videlo. Ima sve šale i doskočice na planiranim mestima, vežbao čovek, sportista. Ali priča kako se probudio, doručkovao, sreo ženu iz prodavnice, onda mu zazvonio telefon, onda otišao na facebook....e onda sam i ja otišla na facebook. To sada svi rade, primetila sam. Svaki slobodan trenutak koji imamo više niko ne koristi da pogleda malo oko sebe i u sebe. Život se dešava oko nas, mi buljimo u gedžete.

I onda je on srećom uskoro završio, pa smo sa Ovčara i Kablara otišli ni manje ni više nego u Indiju.

Dvoje zanimljivih ljudi tridesetih godina. Muž i žena sa dvoje dece. Ona ima dredove, luda je i zabavna. On malo ozbiljnije izgleda, normalan dečko. Kako ono Amerikanci kažu, devojka iz susedstva. Tako i on. Samo što je dečak.

Njihova priča je ustvari tipično bekpekerska, iako oni žele da budu sve samo ne tipični turisti. Kako naći jeftini smeštaj, kupiti karte za voz, promeniti novac…Jurnjava da u 15 dana osetiš Indiju od juga do severa. Možda su je proputovali, nisam sigurna da su je osetili. Ima nekog blagog podsmeha u njihovoj priči ili su oni samo želeli da budu zabavni, ne znam. Ali nisu me ubedili. Ozbiljan je izazov ta Indija. Ona ne trpi neozbiljan pristup.

I onda najbolje za kraj. Priča o Avganistanu. Očekivala sam nekog ogrubelog ratnog reportera sa repom, u širokim pantalonama sa džepovima i prsluku. Medjutim, mikrofon je uzeo dečko, pristojan i uredno podšišan, što bi rekli u Bosni, sa džemperom na baklave. Malo mu je neprijatno, ne gleda u publiku, zeva negde u pod. Ali onda pokazuje mapu sveta, kreće svojim omiljenim Putem svile i svi zajedno vozom preko Crne Reke odosmo u Avganistan. Znate kada neko nešto radi što voli, a vi to osetite i verujete mu. E tako priča Konstantin. Lako, zabavno, istorijski potkovano. On vam priča i vi mu verujete. Prepoznajete njegovu ljubav. Jako lepo.

Po ko zna koji put se susrećem sa činjenicom da ljudi i stvari ipak nisu onakvi kakvi nam se čine na prvi pogled. Možda smo isuviše ubedjeni da donosimo nepogrešive procene na startu. Prvi utisak je precenjen. Neko mi je pričao da je gledao dokumentarac o čoveku koji sedi na aerodromu i dok čeka let posmatra ljude oko sebe i pokušava da pogodi njihove životne priče. Na kraju filma se ispostavlja da ništa nije pogodio.

I putujte. Usudite se. Pustite bradu ili ogrnite burku i pravac Avganistan. Nije tamo baš tako loše kao što pričaju na CNN-u. Ne verujte gedžetima, donesite svoj sud.  Ili bar nadjite nekog Konstantina, koji lepo priča. 

Umesto čestitke

Ranije sam uglavnom pisala postove kada je ružno vreme, pada kiša, sneg i ostali užasi. Nateraju me da ostanem u kući,  pa se onda malo zamislim...Sada pišem uglavnom kada se razbolim. Znači potreban mi je veći problem od snega da bih malo razmislila, tako, o svemu. Ne znam šta to znači. Ne zvuči baš dobro. Ne valja mi inspiracija, to sigurno. Ali eto, nešto mora da te pokrene.

Imala sam u glavi priznajem i ranije neke light motive, ali ne znam, uvek tako zasvetle i onda se ugase. Posle uopšte ne mogu da ih se setim.

Da li imate utisak ponekad da vam sve tako protiče kroz prste, kao pesak ? Vi skupljate šaku, želeći da ga zadržite, ali samo dlanovi ostaju prašnjavi i zalepljeni i onda morate da idete da perete ruke ? Ja imam nekad takav osećaj.

I sada opet dolaze praznici. Okićene ulice, svetlucaju kao devojka koja se baš doterala za žur, a ne zna da ne idu baš šljokice i na suknju i na bluzu i oko očiju. Malo blešti, ali lepa je. Nova je godina, preterivanja su opravdana i lako se praštaju. 

Volela bih da za Novu godinu odem negde daleko, gde je toplo. Negde gde možda ne slave Novu godinu, briga ih za nju, već nekog svog lokalnog sveca koji ih je spasio od morskog psa i doneo im kišu. Mislim da bi to bila zeka.

Moguće i da tamo vreme sporije teče, da je moguće zaustaviti se, ali ne pasti na nos, ne odrati kolena. Imati želje, a ne to-do liste. Živeti život, ne checkirati ga.

Otvoriti dlanove, pustiti da pesak curi. Kada pogledate zatim u dlanove, najbolje u mraku, videti svetlucave tačkice. Ne, nisu šljokice sa haljine, to su tragovi nebeske prašine. 
Verujte u to, Nova je godina.

Život na baterije

 

Da li ste primetili ili možda bili u društvu ljudi koji zabavljajući se u nekom klubu, kafani...u jednoj ruci stalno drže mobilni telefon? Da li vam je poznata ta scena?

Kažiprst desne ruke u zraku, usta prate refren omiljene pesme, telo u pokretu, desno oko zatvoreno u sevdahu, levo na telefonu, palac na tastaturi. Onda zagrle neku devojčicu koja spremi usta na poljubac i uslikaju se. Onda on to postavi negde... Kao dokaz. Ludo se zabavljam, majke mi. Vidi, ima i žena, pardon riba. Zatim se preda atmosferi, pije, peva, uživa, potpuno opušten, ali ipak spreman (ruka je na telefonu), sve dok se ne pojavi novo pisamce na ekranu. Tu se sve prekida na čas, on se ponovo koncentriše, spreman da upotrebi svoj šarm i duhovitost...

 

Kako reagujete na ovo šerovanje, apdejtovanje, postovanje, tvitovanje, folovere, fanove, hejtere, pejdžove i lajkove ? Da li vam je i dalje čudno kada u reklami kažu lajkujte nas na fejsbuku, dobićete to i to ? Ili kada vidite rubriku u modnom magazinu (cela strana) gde piše šta su poznate ličnosti tvitovale poslednjih dana, pa onda to podele na pro&contra, a da to nema baš nikakve veze ni sa modom niti lepotom ?

Ja se nešto sporo navikavam. Ćutim, trpim, prilagodjavam se, ali slabo mi ide. Nekad mi je baš teško. Znam sve, novo doba, nove tehnologije, novi načini komuniciranja. Sve je unapredjeno, modernizovano i ubrzano. Sve je dostupno i lakše izvodljivo. Sada imamo mnogo više opcija i mogućnosti da se pokažemo, dokažemo, otkrijemo, zadivimo.

The world is mine. Uhhh.

 

Da li vam se dešava da u toku dana svaki problem ili svaka lepa stvar biva objašnjena ili protumačena postojanjem, odnosno odustvom Energije? Da li ste nekada zbunjeni da ne kažem uplašeni, postojanjem te sile koju ne možete da kontrolišete, jer vas stalno upozoravaju da emitujete i apsorbujete? Da li je pozitivan, tj. negativan jedini epitet kojim nekoga ili nesto možemo da opišemo?  Da li ste čuli da se ljudi više ne dele na dobre i loše, već na Davaoce i Oduzimače? Neki dan na televiziji pitaju nekog dečka zašto se zaljubio u svoju buduću suprugu. On odgovara zato što je pozitivna. Šta se desilo sa lepa, pametna, zgodna, seksi, vredna, prija mi, mila, pažljiva, iskrena, dobrodušna, razumemo se ?  

Nekada se zapitam kako smo uopšte živeli pre ovog energetskog osvešćivanja. Energija nije novootkriveni proizvod modernog doba, ali je definitivno u modi. I ne umeju da je nose.

 

Obično kada pišem post u kom izložim neki problem, trudim se da na kraju predložim i rešenje, pružim podršku i nadu, čak i ispatetišem, samo da sluti na srećan kraj.

Sada ne znam šta bih rekla. Jedino da budete pozitivni.

Posledica

Nisam stvarno očekivala da će mi se ovako nešto desiti.
Da ću možda popiti malo više i sutra ujutru se odreći alkohola, da ću prespavati kišnu nedelju nakon groznice subotnje večeri, da ću dobiti upalu abdosa i gluteusa od djuskanja, da ću doći na jedno pićence da ispoštujem domaćina i ostati do kraja svih krajeva, to mi je sve normalno, čak i pristojno i nimalo iznenadjujuće. Ali da će mi od skitnje iskočiti herpes, e to nisam očekivala. To me je zateklo.
Nije istina onaj ružni i nije na ustima i već prolazi (blagi oblik, kaže doktorka). Pojavio se kao upozorenje, opomena: Halo, Dorčolka. Primila si se, ne umeš.

Taj takt i mera me jebu ceo život. Taman me život malo pomazi, ja se opustim, otvorim, poverujem mu, a onda mi isti zalepi crvenu fleku na ledja i kaže: Budi srećna što nisi dobila po ustima.
Hvala najlepše. Neću više nikadanikada.

I tako. Sada sam kupila pola Bajlonija i trećinu Maxija. Seljaci me blagosiljaju, Miškovići cene. Radim na imunitetu. Frižider mi je pun hrane kao da će Sendi da udari. Pročitala sam Google o herpesu (nikada to do sada nisam imala). Naučila sam sve vrste, posledice i simptome. Znam i na latinskom, nije teško.
Sedim kod kuće. Čitam, pišem, gledam. Odmaram. Predivno mi je. Osećam se kao da radim nešto dobro, ponosna na sebe što nisam u kafani ili u nekoj kulturi ili negde na putu ili barem na sajtu Lufthanse.
Ne. U miru doma svoga.

Pored ovog takta i mere, imam problem i sa doslednošću. Obećam, odlučim, samo sto se ne zakunem, istina ne radim to nikada, ali za malo, i nakon nekog vremena (zavisno od vrste obećanja) kažem obično ili jebi ga ili da sam meka srca ili da ne mogu tako da živim ili da sam Čka ili da me zabole ili da sam slaba na njega ili da ne mogu stvarno da sedim više kod kuće, odlepiću, ja sam socijalno biće, koji imunitet, o čemu pričaš, ja baš vodim računa o sebi, ne preterujem, nego ima večeras…, a u petak su me zvali…mada mogli bismo i u subotu na…nenene, u nedelju sam kod kuće, mada možemo da se čujemo…

I tako. Ne znam da li ste primetili da je sada u modi reč Osvestiti, da je najbitinije nešto da osvestiš. Da li se posle Osvešćivanja dešava nesto osim Onesvešćivanja mislim da niko ne zna niti ga zanima. Nekako je dovoljno da smo osvešćeni, da znamo, da o tome mislimo, da smo toga svesni i tu se ceo proces završava. To je to, BioPro (što bi rekao moj kolega O.)
Pošto sam i ja, kao što ste mogli primetiti, prilično osvešćena u vezi celog problema sa ritmom života i njegovim posledicama, mislim da ne bih imala ovde više šta da dodam.

Želim vam lud vikend.

Novogodišnji Post

Poslednji dan novogodišnjih praznika. Moj komšija u stanu iznad ih je praktično iskoristio da sve ono što nije stigao da probuši, istesteriše ili pregradi tokom beskrajno dugih letnjih radova u svom stanu od 22 kvadrata, učini to za vreme praznika (često mi je padalo na pamet da je neka magija u pitanju, da gore živi neki rodjak Hari Potera i da sam se opasno prevarila izabravši pogrešan stan na trećem spratu umesto čarobnih sala Hogvortsa na četvrtom). Ja sam se trudila da moje praznike što nepraktičnije iskoristim (moj komšija i ja se baš kada moramo, kada pogledi nemaju kamo da pobegnu, vrlo hladno i formalno pozdravimo).

Ali da ne gundjam odmah na početku. Htela sam zapravo da kažem da ja volim praznike, pogotovo nove godine. Ali ne zbog uobičajenog scenarija: Jelka, gužva, visoke potpetice u snegu, pokloni, histerija, miris sarme u haustoru, minić na minusu, loša žurka, “Sva vozila su zauzeta, pokušajte kasnije”, glavobolja, repriza i opet visoke potpetice u snegu, minić na minusu, umorni glas taxi operatera “ Sva vozila su…”

Ja ustvari volim nove početke. Taj restart me raduje, jer život se često zabaguje. Pravimo ponovo iste greške i pravdamo se da nismo mi krivi, krivi su Muškarci, Žene,
Ovan u Saturnu, Vodolija u Jupiteru i celi Sunčev sistem, globalizacija i 21.vek, nesrećni Balkan i surovi Zapad, proleće u decembru i sneg u maju. Nismo mi, majke mi.
Retko vidjamo drage ljude, kažemo da nemamo vremena, namećemo sebi razne obaveze, da bi nam život dobio lažnu dinamiku.
Plešemo uvek u istom ritmu i žalimo se da je žurka sranje. Vreme je da neko ugasi muziku. Ionako je provod loš.

Dovedite novog di džeja. Obucite novu haljinu, baš tu, koju nosite samo na venčanja. Probajte neki novi pokret. Žurka može da počne.

Srećan Vam Novi Početak.

Montevideo, Bez Bog te Video

Topi se sneg i nije hladno. Divno. Koliko coveku malo treba. Jedino sto se ispred mog ulaza i dalje nalazi jedno malo klizaliste, cisto da Sanjica i dalje vezba svoje bedne laste i piruete. Verujem da ljudima koji me vide ujutru kako idem na posao, lepo pocne dan. Sa osmehom. Mala besplatna komedija sa terase. Kao sto sam vec rekla, coveku stvarno malo treba.

Nego, kao sto pise u naslovu, videh i ja taj Montevideo, nazalost samo u bioskopu. Dugo sam odolevala. Slusala sve same preporuke i hvalospeve od onih kojima verujem i od onih kojima ne verujem. Trpela razne oblike medijskog terora: izlazili su mi iz televizora pricajuci o plemenitosti i covekoljublju, smesili se sa bilborda i gledali negde daleko…gore…ka nebu, djuskali na facebooku uz “Samo malo bi te vako nako…” da bi se na kraju reklamirali kao film koji se svima dopao. E tu sam se zbunila. Pa ceo zivot sam slusala da oni koji zele da se dopadnu svima, na kraju se ne dopadnu nikome i da masovnost i opsta prihvacenost ne znaci istovremeno i kvalitet? Stalno mu zbunjuju. Stvarno nema smisla.

Ipak i unatoc svemu, odoh. Sto bi rekli: Kud svi Turci…tako i mali Mujo ode u bioskop (jedino ako se i sa ovom mudroscu nije nesto promenilo, pa ne treba vise ici ni za Turcima?!)

Dok sam gledala film, vrlo brzo mi je sve postalo jasno. Skapirala sam foru. Otkrili smo nesto sto su Amerikanci smislili jos davno i od toga napravili Holivud. Napravili smo film u kome se ostvaruje jedan san. I svi su se primili. Svi su pali na foru, zatvorili oci i pustili da ih vode. Presrecni smo i zahvalni sto vise ne gledamo gorcinu, patnju, osisane decake, silovane devojcice, rat i njegove posledice. Cela Srbija je u ekstazi zato sto se neko setio da joj snimi bajku. Kada malo bolje razmislim, dodje mi da se iskreno isplacem.

Da li mi se dopao film? Pa smejala sam se i plakala. To bi trebalo nesto da znaci. Mada oni koji me bolje poznaju, znaju da to i nije neka velika stvar. Placem i na reklamama, smejem se uglavnom bez razloga (zvuci malo neuravnotezeno?)…Nemoguce je da te film ne dirne, da ne izazove emociju, nije niko od betona, a to je valjda i poenta svakog umetnickog dela. Ukoliko je ovo ispunjeno, onda je i to delo opravdalo svoju svrhu.


Ali ima nesto u celoj toj prici sto mi smeta. Nekako joj ne verujem. Ne zato sto je bajka, u njih moramo verovati, nema nam druge, vec zato sto sam stekla utisak da je neko vrlo precizno i vrlo promisljeno pravio film koji ce se dopasti svima. To je bio njegov san. I sve je lepo upakovao: mnogo fudbala, malo ljubavi, jedan fight, dve divne zene, koketiranje sa srpskim humorom i mentalitetom, gotovo svakog srpskog glumca (a i sire), da bi se na sve to stavila jedna lepa crvena masna: zapevala srpska himna sa sve rukom na srcu. Pa ko moze da odoli suzu da ne pusti?

Ali hvala mu. Pa sta ako ne verujem? Lazu nas i lazemo se stalno, pa sto ne bi i sad zazmurili na jedno oko. Covek je imao lepu nameru: da snimi nesto lepo. Bez dubokih misli, velikih reci, skrivenih znacenja, nedorecenih krajeva, jednostavno, dostupno, blisko, svima prepoznatljivo. Ukoliko se bilo kome od tih dvesto hiljada ljudi sto je gledalo film zivot ucinio bar na trenutak lepsim i podnosljivijim, ustajem sa svoje bioskopske stolice i aplaudiram zajedno sa par stotina ljudi na x-toj projekciji filma u novobeogradskom trznom centru.

Album sa Sličicama

Svaki put kada se vratim iz Bosne, jedno vreme me drži neko ludo raspoloženje. Nasmejavam tete u supermarketima, zabavaljam taksiste, tolerišem one sto me nerviraju, nisam mrzovoljna ni kada sam neispavana, sve prijatelje i kolege redom zezam i ne ljutim se puno kada oni zezaju mene. Sto reče jedna moja prijateljica: Sanjice, baš si nesto super ovih dana. Ne znam šta ti je?!

Ne znam ni ja šta je razlog...možda stvarno postoji nešto “u toj vodi i tom zraku”… ili se radi samo o jednostavnosti i prostodušnosti ljudi koji žive tamo, njihovom načinu rešavanja problema (“Ma ja, šta ćeš...ma biće”), njihovoj borbi protiv narkomanije (“Droga NE, ja sam za ćevape”), sposobnosti da saznaju a da i ne pitaju, da ti osete tugu i kad misliš da si srećan, da si i dalje njihov iako ni sam više ne znaš čiji si…Uglavnom, nešto me tamo pomeri, neka sklopka se otkači, orkestar i dalje svira uredno, po notama, ali ludi saksofonista je sada dobio svoju solo tačku. Ko je spreman za cool jazz?

Medjutim, ono što sam primetila u Bosni, a i ovde, što u principu nema veze s okolinom (manje više), nego s godinama i fazama u kojima se nalazimo, jeste da se svi uozbiljuju, smiruju, započinju neke nove priče i početke, šetaju kolica, nose kravate i aktovke, paž frizure i suknje ispod kolena, odmaraju u all inclusive hotelima (“Kakva avantura? Da li si ti normalna? Samo da se naspavam…”) i razmišljaju (samo ponekad, tako bar kažu) o spremnosti, zrelosti, snovima, odricanju, sebičnosti, snazi, alternativnom rešenju (??!!).

S druge strane njihovi neozbiljni i poluozbiljni prijatelji jedva čekaju da se uozbilje. Kako mislite da li to žele? Pa naravno da žele… šta će drugo?! Vreme im je. Dosta zajebavanja.

Postavlja se pitanje koliko mi uopšte sami donosimo odluke o sebi i svom životu bez obzira koliko nezavisni bili ili u tom odlučivanju ipak učestvuje neverovatno mnogo ljudi? Koliko jaki trebate biti da biste bili sigurni da je neko Da ili Ne bilo samo vaše?

Koliko stvarno želimo da se “smirimo” ili jednostavno nemamo šta drugo da radimo kada su svi oko vas “ozbiljni”? Da li novi početak znači i stari kraj i da li je to Novo dovoljna nadoknada za ono Staro što ste imali?

Zamenili ste svoje stare sličice za nove, nema više vraćanja. Sada imate novi, lepi album. Stalno ga popunjavajte. Ne moraju sve vaše sličice da budu šarene, nije poenta u tome. Mogu one biti i crno bele i ličiti jedna na drugu. Dovoljna je samo mala nijansa žute, i to povremeno, po potrebi. Budite glavna zvezda u svom crno belom filmu. Oslobodite svog ludog člana orkestra. Zapevajte jazz.