Nisam stvarno očekivala da će mi se ovako nešto desiti.
Da ću možda popiti malo više i sutra ujutru se odreći alkohola, da ću prespavati kišnu nedelju nakon groznice subotnje večeri, da ću dobiti upalu abdosa i gluteusa od djuskanja, da ću doći na jedno pićence da ispoštujem domaćina i ostati do kraja svih krajeva, to mi je sve normalno, čak i pristojno i nimalo iznenadjujuće. Ali da će mi od skitnje iskočiti herpes, e to nisam očekivala. To me je zateklo.
Nije istina onaj ružni i nije na ustima i već prolazi (blagi oblik, kaže doktorka). Pojavio se kao upozorenje, opomena: Halo, Dorčolka. Primila si se, ne umeš.
Taj takt i mera me jebu ceo život. Taman me život malo pomazi, ja se opustim, otvorim, poverujem mu, a onda mi isti zalepi crvenu fleku na ledja i kaže: Budi srećna što nisi dobila po ustima.
Hvala najlepše. Neću više nikadanikada.
I tako. Sada sam kupila pola Bajlonija i trećinu Maxija. Seljaci me blagosiljaju, Miškovići cene. Radim na imunitetu. Frižider mi je pun hrane kao da će Sendi da udari. Pročitala sam Google o herpesu (nikada to do sada nisam imala). Naučila sam sve vrste, posledice i simptome. Znam i na latinskom, nije teško.
Sedim kod kuće. Čitam, pišem, gledam. Odmaram. Predivno mi je. Osećam se kao da radim nešto dobro, ponosna na sebe što nisam u kafani ili u nekoj kulturi ili negde na putu ili barem na sajtu Lufthanse.
Ne. U miru doma svoga.
Pored ovog takta i mere, imam problem i sa doslednošću. Obećam, odlučim, samo sto se ne zakunem, istina ne radim to nikada, ali za malo, i nakon nekog vremena (zavisno od vrste obećanja) kažem obično ili jebi ga ili da sam meka srca ili da ne mogu tako da živim ili da sam Čka ili da me zabole ili da sam slaba na njega ili da ne mogu stvarno da sedim više kod kuće, odlepiću, ja sam socijalno biće, koji imunitet, o čemu pričaš, ja baš vodim računa o sebi, ne preterujem, nego ima večeras…, a u petak su me zvali…mada mogli bismo i u subotu na…nenene, u nedelju sam kod kuće, mada možemo da se čujemo…
I tako. Ne znam da li ste primetili da je sada u modi reč Osvestiti, da je najbitinije nešto da osvestiš. Da li se posle Osvešćivanja dešava nesto osim Onesvešćivanja mislim da niko ne zna niti ga zanima. Nekako je dovoljno da smo osvešćeni, da znamo, da o tome mislimo, da smo toga svesni i tu se ceo proces završava. To je to, BioPro (što bi rekao moj kolega O.)
Pošto sam i ja, kao što ste mogli primetiti, prilično osvešćena u vezi celog problema sa ritmom života i njegovim posledicama, mislim da ne bih imala ovde više šta da dodam.
Želim vam lud vikend.
Da ću možda popiti malo više i sutra ujutru se odreći alkohola, da ću prespavati kišnu nedelju nakon groznice subotnje večeri, da ću dobiti upalu abdosa i gluteusa od djuskanja, da ću doći na jedno pićence da ispoštujem domaćina i ostati do kraja svih krajeva, to mi je sve normalno, čak i pristojno i nimalo iznenadjujuće. Ali da će mi od skitnje iskočiti herpes, e to nisam očekivala. To me je zateklo.
Nije istina onaj ružni i nije na ustima i već prolazi (blagi oblik, kaže doktorka). Pojavio se kao upozorenje, opomena: Halo, Dorčolka. Primila si se, ne umeš.
Taj takt i mera me jebu ceo život. Taman me život malo pomazi, ja se opustim, otvorim, poverujem mu, a onda mi isti zalepi crvenu fleku na ledja i kaže: Budi srećna što nisi dobila po ustima.
Hvala najlepše. Neću više nikadanikada.
I tako. Sada sam kupila pola Bajlonija i trećinu Maxija. Seljaci me blagosiljaju, Miškovići cene. Radim na imunitetu. Frižider mi je pun hrane kao da će Sendi da udari. Pročitala sam Google o herpesu (nikada to do sada nisam imala). Naučila sam sve vrste, posledice i simptome. Znam i na latinskom, nije teško.
Sedim kod kuće. Čitam, pišem, gledam. Odmaram. Predivno mi je. Osećam se kao da radim nešto dobro, ponosna na sebe što nisam u kafani ili u nekoj kulturi ili negde na putu ili barem na sajtu Lufthanse.
Ne. U miru doma svoga.
Pored ovog takta i mere, imam problem i sa doslednošću. Obećam, odlučim, samo sto se ne zakunem, istina ne radim to nikada, ali za malo, i nakon nekog vremena (zavisno od vrste obećanja) kažem obično ili jebi ga ili da sam meka srca ili da ne mogu tako da živim ili da sam Čka ili da me zabole ili da sam slaba na njega ili da ne mogu stvarno da sedim više kod kuće, odlepiću, ja sam socijalno biće, koji imunitet, o čemu pričaš, ja baš vodim računa o sebi, ne preterujem, nego ima večeras…, a u petak su me zvali…mada mogli bismo i u subotu na…nenene, u nedelju sam kod kuće, mada možemo da se čujemo…
I tako. Ne znam da li ste primetili da je sada u modi reč Osvestiti, da je najbitinije nešto da osvestiš. Da li se posle Osvešćivanja dešava nesto osim Onesvešćivanja mislim da niko ne zna niti ga zanima. Nekako je dovoljno da smo osvešćeni, da znamo, da o tome mislimo, da smo toga svesni i tu se ceo proces završava. To je to, BioPro (što bi rekao moj kolega O.)
Pošto sam i ja, kao što ste mogli primetiti, prilično osvešćena u vezi celog problema sa ritmom života i njegovim posledicama, mislim da ne bih imala ovde više šta da dodam.
Želim vam lud vikend.
0 коментара:
Post a Comment