Ples u Bojama

Nije me bilo dugo. Pokusavala sam par puta, nije da nisam, ali nije islo… Uvek ispadne nekako sladunjavo i pateticno. A takvih prica se gnusam. Ne volim cak ni sladunjave parfeme. Sto bi rekao Perica: Ofarbacu sve u plavo, a onda cu da spicim jednu zutu. E pa fali mi te zute. Jednobojne kombinacije sam uvek dozivljavala kao nedostatak hrabrosti.

A ne volim da se plasim. Nikad nisam. Dosadno je. Bez obzira na posledice. Medjutim primecujem da cesto pozelim da sam sva u sivom. Da mi je tako lakse. I lepse. Sta se desilo sa: Sve mi boje lepo stoje? I to istovremeno? :))

Menjamo se. S vremenom? A vreme zastrasujuce prolazi. I dok ga cekamo i jurimo, jer nam je u medjuvremenu promaklo, shvatimo da smo se i sami promenili. I to zastrasujuce.

Svaka promena je novi pocetak. Novo upoznavanje. Nova razmena misli i pogleda. Jos jedan poziv na ples. Ali sta ako se vise ne prepoznamo? Ako se pogledi mimoidju? Ako vise ne sviraju nasu pesmu?

Podijum je i dalje pun. Uhvatimo ritam beskrajne muzike. Obujmo cipele za ples.