Novogodišnji Post

Poslednji dan novogodišnjih praznika. Moj komšija u stanu iznad ih je praktično iskoristio da sve ono što nije stigao da probuši, istesteriše ili pregradi tokom beskrajno dugih letnjih radova u svom stanu od 22 kvadrata, učini to za vreme praznika (često mi je padalo na pamet da je neka magija u pitanju, da gore živi neki rodjak Hari Potera i da sam se opasno prevarila izabravši pogrešan stan na trećem spratu umesto čarobnih sala Hogvortsa na četvrtom). Ja sam se trudila da moje praznike što nepraktičnije iskoristim (moj komšija i ja se baš kada moramo, kada pogledi nemaju kamo da pobegnu, vrlo hladno i formalno pozdravimo).

Ali da ne gundjam odmah na početku. Htela sam zapravo da kažem da ja volim praznike, pogotovo nove godine. Ali ne zbog uobičajenog scenarija: Jelka, gužva, visoke potpetice u snegu, pokloni, histerija, miris sarme u haustoru, minić na minusu, loša žurka, “Sva vozila su zauzeta, pokušajte kasnije”, glavobolja, repriza i opet visoke potpetice u snegu, minić na minusu, umorni glas taxi operatera “ Sva vozila su…”

Ja ustvari volim nove početke. Taj restart me raduje, jer život se često zabaguje. Pravimo ponovo iste greške i pravdamo se da nismo mi krivi, krivi su Muškarci, Žene,
Ovan u Saturnu, Vodolija u Jupiteru i celi Sunčev sistem, globalizacija i 21.vek, nesrećni Balkan i surovi Zapad, proleće u decembru i sneg u maju. Nismo mi, majke mi.
Retko vidjamo drage ljude, kažemo da nemamo vremena, namećemo sebi razne obaveze, da bi nam život dobio lažnu dinamiku.
Plešemo uvek u istom ritmu i žalimo se da je žurka sranje. Vreme je da neko ugasi muziku. Ionako je provod loš.

Dovedite novog di džeja. Obucite novu haljinu, baš tu, koju nosite samo na venčanja. Probajte neki novi pokret. Žurka može da počne.

Srećan Vam Novi Početak.