Svaki put kada se vratim iz Bosne, jedno vreme me drži neko ludo raspoloženje. Nasmejavam tete u supermarketima, zabavaljam taksiste, tolerišem one sto me nerviraju, nisam mrzovoljna ni kada sam neispavana, sve prijatelje i kolege redom zezam i ne ljutim se puno kada oni zezaju mene. Sto reče jedna moja prijateljica: Sanjice, baš si nesto super ovih dana. Ne znam šta ti je?!
Ne znam ni ja šta je razlog...možda stvarno postoji nešto “u toj vodi i tom zraku”… ili se radi samo o jednostavnosti i prostodušnosti ljudi koji žive tamo, njihovom načinu rešavanja problema (“Ma ja, šta ćeš...ma biće”), njihovoj borbi protiv narkomanije (“Droga NE, ja sam za ćevape”), sposobnosti da saznaju a da i ne pitaju, da ti osete tugu i kad misliš da si srećan, da si i dalje njihov iako ni sam više ne znaš čiji si…Uglavnom, nešto me tamo pomeri, neka sklopka se otkači, orkestar i dalje svira uredno, po notama, ali ludi saksofonista je sada dobio svoju solo tačku. Ko je spreman za cool jazz?
Medjutim, ono što sam primetila u Bosni, a i ovde, što u principu nema veze s okolinom (manje više), nego s godinama i fazama u kojima se nalazimo, jeste da se svi uozbiljuju, smiruju, započinju neke nove priče i početke, šetaju kolica, nose kravate i aktovke, paž frizure i suknje ispod kolena, odmaraju u all inclusive hotelima (“Kakva avantura? Da li si ti normalna? Samo da se naspavam…”) i razmišljaju (samo ponekad, tako bar kažu) o spremnosti, zrelosti, snovima, odricanju, sebičnosti, snazi, alternativnom rešenju (??!!).
S druge strane njihovi neozbiljni i poluozbiljni prijatelji jedva čekaju da se uozbilje. Kako mislite da li to žele? Pa naravno da žele… šta će drugo?! Vreme im je. Dosta zajebavanja.
Postavlja se pitanje koliko mi uopšte sami donosimo odluke o sebi i svom životu bez obzira koliko nezavisni bili ili u tom odlučivanju ipak učestvuje neverovatno mnogo ljudi? Koliko jaki trebate biti da biste bili sigurni da je neko Da ili Ne bilo samo vaše?
Koliko stvarno želimo da se “smirimo” ili jednostavno nemamo šta drugo da radimo kada su svi oko vas “ozbiljni”? Da li novi početak znači i stari kraj i da li je to Novo dovoljna nadoknada za ono Staro što ste imali?
Zamenili ste svoje stare sličice za nove, nema više vraćanja. Sada imate novi, lepi album. Stalno ga popunjavajte. Ne moraju sve vaše sličice da budu šarene, nije poenta u tome. Mogu one biti i crno bele i ličiti jedna na drugu. Dovoljna je samo mala nijansa žute, i to povremeno, po potrebi. Budite glavna zvezda u svom crno belom filmu. Oslobodite svog ludog člana orkestra. Zapevajte jazz.
Ples u Bojama
Nije me bilo dugo. Pokusavala sam par puta, nije da nisam, ali nije islo… Uvek ispadne nekako sladunjavo i pateticno. A takvih prica se gnusam. Ne volim cak ni sladunjave parfeme. Sto bi rekao Perica: Ofarbacu sve u plavo, a onda cu da spicim jednu zutu. E pa fali mi te zute. Jednobojne kombinacije sam uvek dozivljavala kao nedostatak hrabrosti.
A ne volim da se plasim. Nikad nisam. Dosadno je. Bez obzira na posledice. Medjutim primecujem da cesto pozelim da sam sva u sivom. Da mi je tako lakse. I lepse. Sta se desilo sa: Sve mi boje lepo stoje? I to istovremeno? :))
Menjamo se. S vremenom? A vreme zastrasujuce prolazi. I dok ga cekamo i jurimo, jer nam je u medjuvremenu promaklo, shvatimo da smo se i sami promenili. I to zastrasujuce.
Svaka promena je novi pocetak. Novo upoznavanje. Nova razmena misli i pogleda. Jos jedan poziv na ples. Ali sta ako se vise ne prepoznamo? Ako se pogledi mimoidju? Ako vise ne sviraju nasu pesmu?
Podijum je i dalje pun. Uhvatimo ritam beskrajne muzike. Obujmo cipele za ples.
A ne volim da se plasim. Nikad nisam. Dosadno je. Bez obzira na posledice. Medjutim primecujem da cesto pozelim da sam sva u sivom. Da mi je tako lakse. I lepse. Sta se desilo sa: Sve mi boje lepo stoje? I to istovremeno? :))
Menjamo se. S vremenom? A vreme zastrasujuce prolazi. I dok ga cekamo i jurimo, jer nam je u medjuvremenu promaklo, shvatimo da smo se i sami promenili. I to zastrasujuce.
Svaka promena je novi pocetak. Novo upoznavanje. Nova razmena misli i pogleda. Jos jedan poziv na ples. Ali sta ako se vise ne prepoznamo? Ako se pogledi mimoidju? Ako vise ne sviraju nasu pesmu?
Podijum je i dalje pun. Uhvatimo ritam beskrajne muzike. Obujmo cipele za ples.
Ko Ne Veruje u Deda Mraza?!
Evo je jos jedna. Nova godina, 2010. Vise lici na broj lokala neke soc kancelarije ili naziv SF filma…ali sve u svemu, jos jedan Novi Pocetak. Nova, obecavajuca, okrugla i lepa? Videcemo. Za ovo okrugla smo za sad sigurni.
Kao mala volela sam nove godine. Kao uostalom i sve praznike. Nije bitno, samo da su praznici. Naravno, koncept je bio i ostao isti: jelka, sarma, reform torta i TV program. Upravo tim redosledom. Sneg ne ubrajam u ovaj koncept, njega nikada nisam volela, a u Deda Mraza nisam nikada verovala, cak ni kao jako mala (bar koliko se secam). Pricali su i meni naravno o irvasima, ciki u crvenom odelu, poklonima i sankama, a ja sam se pretvarala da im verujem, jer je tako svima bilo lepse. Ne znam ili su oni bili neubedljivi ili sam ja bila neko nemastovito dete. Sve u svemu prevara je nazalost bila otkrivena jos na startu. Mnogo puta posle toga, kao i dan danas, zazalim sto otkrijem tako neke razne ‘prevare’, jos na startu…Ili sam i dalje nemastovita ili se drugi i dalje ne trude mnogo…
Sada kada smo porasli, koncept se izmenio. Uostalom danas jelke ne smeju da se seku, plasticne su u modi (moramo da mislimo na sume), snega nema, na snazi je globalno zagrevanje, na TV-u je Grandovo narodno veselje sa 684 pevaca, sarme se istina jos ne daju, one su nesto kao domaci brand, mada ako zelite da se hranite zdravo, bolje da uzmete neke cuftice od soje…jos ako mislite na liniju i zelite da pobedite masnoce i celulit umesto reform torte preporucuje se jedna lepa zelena jabuka. I tako kada se lepo naruckate cuftica(e) i jabuka(e), idete negde da se luuuuudooo provedete.
Obukli ste svoju novu malu crnu haljinu (svi modni gurui su rekli da s njom necete pogresiti), popeli se na visoke potpetice, hodate kroz oblak parfema, stavili ste svetlucavi sjaj za usne, prsnuli jos koji put lak za kosu, napolju je vlazno… Izgledate spektakularno za spektakularni docek nove godine, koja stvarno ovaj put mora biti spektakularna. Onim prethodnim ste progledali kroz prste. Ovaj put nema vise prastanja.
Sve ste obecali i odlucili. Sastavili ste liste i spiskove, pregledno, po prioritetu. Spremni ste. Skroz. Treba vam samo taj novi datum. 31.12 je proslost. Sve ono ustaljeno, uobicajeno, svakodnevno, isto. Vi imate novi pocetak. Lep i obecavajuci.
Cekate jutro da zavirite pod jelku. Nestrpljivi ste i uzbudjeni. Deda Mraz ce doci. Sigurni ste, naravno. Pa sta ako nije dolazio prethodnih godina? Ovaj put hoce. Imate osecaj.
Da li verujete? Naravno da verujete. Ko ne veruje u Deda Mraza?!
Kao mala volela sam nove godine. Kao uostalom i sve praznike. Nije bitno, samo da su praznici. Naravno, koncept je bio i ostao isti: jelka, sarma, reform torta i TV program. Upravo tim redosledom. Sneg ne ubrajam u ovaj koncept, njega nikada nisam volela, a u Deda Mraza nisam nikada verovala, cak ni kao jako mala (bar koliko se secam). Pricali su i meni naravno o irvasima, ciki u crvenom odelu, poklonima i sankama, a ja sam se pretvarala da im verujem, jer je tako svima bilo lepse. Ne znam ili su oni bili neubedljivi ili sam ja bila neko nemastovito dete. Sve u svemu prevara je nazalost bila otkrivena jos na startu. Mnogo puta posle toga, kao i dan danas, zazalim sto otkrijem tako neke razne ‘prevare’, jos na startu…Ili sam i dalje nemastovita ili se drugi i dalje ne trude mnogo…
Sada kada smo porasli, koncept se izmenio. Uostalom danas jelke ne smeju da se seku, plasticne su u modi (moramo da mislimo na sume), snega nema, na snazi je globalno zagrevanje, na TV-u je Grandovo narodno veselje sa 684 pevaca, sarme se istina jos ne daju, one su nesto kao domaci brand, mada ako zelite da se hranite zdravo, bolje da uzmete neke cuftice od soje…jos ako mislite na liniju i zelite da pobedite masnoce i celulit umesto reform torte preporucuje se jedna lepa zelena jabuka. I tako kada se lepo naruckate cuftica(e) i jabuka(e), idete negde da se luuuuudooo provedete.
Obukli ste svoju novu malu crnu haljinu (svi modni gurui su rekli da s njom necete pogresiti), popeli se na visoke potpetice, hodate kroz oblak parfema, stavili ste svetlucavi sjaj za usne, prsnuli jos koji put lak za kosu, napolju je vlazno… Izgledate spektakularno za spektakularni docek nove godine, koja stvarno ovaj put mora biti spektakularna. Onim prethodnim ste progledali kroz prste. Ovaj put nema vise prastanja.
Sve ste obecali i odlucili. Sastavili ste liste i spiskove, pregledno, po prioritetu. Spremni ste. Skroz. Treba vam samo taj novi datum. 31.12 je proslost. Sve ono ustaljeno, uobicajeno, svakodnevno, isto. Vi imate novi pocetak. Lep i obecavajuci.
Cekate jutro da zavirite pod jelku. Nestrpljivi ste i uzbudjeni. Deda Mraz ce doci. Sigurni ste, naravno. Pa sta ako nije dolazio prethodnih godina? Ovaj put hoce. Imate osecaj.
Da li verujete? Naravno da verujete. Ko ne veruje u Deda Mraza?!