Provalila sam da pisem blog uglavnom kada pada kisa. Ako neko misli da me inspirise melanholija, zuto lisce i jesen, kao pocetak kraja…nema pojma. Razlozi su uglavnom sledeci:
1. ruzno vreme = Sanja je kod kuce
2. pise blog = sve je procitala, pogledala, skuvala i ocistila (ma vazi), nikud ne ide, niko ne dolazi… nista drugo nije preostalo.
(Stvarno sam grozna. Kakvi duboki, unutarnji razlozi mene pokrecu na ovaj umetnicki izrazaj!)
Mada moram da priznam da sam malo i tuzna. Ne zbog jeseni. Nju nekako i trpim. Sa snegom se ne volim… Jedan prilicno tezak i neresiv odnos...
Ali da nisam proteklih meseci (cuj meseci) kupila svu onu gomilu krpa koju nemam vise gde da drzim, vec s vremena na vreme napravim malo spremanje i obucem naselje, sada bi me drmala pozitivna trema, jer bih sutra isla u Istanbul! Ovako cu lepo da se obucem i sedim kod kuce.
Danas sam cak proveravala na net-u vreme u Istanbulu iskreno se nadajuci da cu tamo zateci neki tezak kijamet, da mi bude lakse, kao vidis, dobro je sto nisam otisla. Medjutim, svaki dan od 19 do 23 stepena, istina kazu da ce mozda biti neke kise, ali oni uvek stave nekih 30% za svaki slucaj, sigurni su samo za Laponiju i Zapadnu Australiju. Kazu: Sneg i sunce, majke mi, 500%.
I danas, kao za inat (Onom Odozgo je izgleda bilo prilicno dosadno, pa kao ajde malo da ubije vreme) kupim Elle, da se malo obradujem (mozda je modna urednica videla neku krpicu koja mi je promakla), otvorim stranu s putovanjima, kada ono Istanbul.
Necu vise da kupujem Elle. Stvarno nije u redu. Nismo vise u ljubavi.
Naravno, nisam ja tuzna toliko zbog Istanbula, niti zbog problema s prostorom u mom ormanu. Problem je ustvari u prioritetima i obecanjima koja sebi zadajemo. Neispunjenim. Uvek mi je fascinantno kada primetim kako samu sebe tako vesto i brzo slazem, zavaram, prospem neku prevaru i zavrsim u tonu, onako sirokom, srdacnom, boemskom:
Ma ja ne mogu tako da zivim…!
Pre toga naravno cvrsto odlucim, obecam pred sobom i drugima: Od sutra, majke mi…
I svasta sam obecavala: zdravu ishranu, zatezanje trbusnjaka, ranije ustajanje, bojkot taksija, smanjenje poseta kafanama, dorucak, ponavljanje mantri “Ne treba mi stvarno vise garderobe, sve imam” i “Od sledeceg meseca stedim”…
I istrajem…neko vreme. Ima tu raznih rekorda. Uglavnom su dani u pitanju. Mesece za sada jos nisam brojala.
U cemu je problem stvarno ne znam. Verovatno udjemo u neki ritam, ustalimo navike, stvorimo sebi neka sitna zadovoljstva…i kao u redu nam je. Menjati je najteze. Pogotovo sebe i oko sebe. Obecati je lako. Pogotovo sebi. Ne osecas odgovornost. Ako izdas, niko ne zna. Samo ti. Zazmuris na jedno oko, resetujes savest, zadas neki novi pocetak…i sve je opet u redu.
Ali ima jedno obecanje koje sam sebi nedavno zadala. Vise je to bila odluka. Da od sada uvek budem lepo raspolozena (ne racuna se kada me boli glava, pada kisa, mnogo radim ili me neko iznervira).
Mislim da nisam prekrsila obecanje. Mnogo. Od 29-og avgusta.
I izdrzacu, majke mi.
Kada ce Frida naci Kralja?
Nedavno sam bila s prijateljima na veceri u jednom od ovdasnjih pomodnih restorana. Kada idete u pomodni restoran, obicno prolazite sledecu proceduru-torturu: rezervisete svoju dozu kiseonika i 14 cm prostora danima unapred, obucete najlepse krpice i ugurate se u prostoriju ako vas pusti plava seka s carobnim papiricem. U restoranu vas ne cekaju velika iznenadjenja. Gomila vasih sapatnika. Guraju se za bolju poziciju, propinju na prste, pokazuju obuceno i svuceno. Povremeno izviju glavama da udahnu vazduh.
Ne slusaju muziku, jer ih dekoncentrise. Oni su tu i znaju sta hoce. Ko jos izlazi da se zabavlja!?
Mozete ih svrstati u nekoliko kategorija: Oni koji su dosli da vide, Oni koji su dosli da se vide, Oni kojima nije jasno sta sada treba da gledaju.
Restoran o kojem zelim da pricam ima naravno sve gore i gore pomenute elemente. Nista ne nedostaje. Ali takodjer u njemu sam videla nesto cemu skoro nikada do sada nisam prisustvovala. Ogroman broj prelepih, stilizovanih, mladih zena. Zena u zenskom drustvu. Divne, moderne i same.
Piju, pricaju, igraju. Jedna s drugom.
Muskarci? Tu su. Raznih generacija. Brojcano nadjacani. Reklo bi se, muski raj. Medjutim, Nista. Niko ne radi Nista. Pomislila sam u momentu da li sam na nekoj modernoj arapskoj zurci? Dubai vece? Oni stoje, cute i gledaju. One prolaze. Jedna za drugom. Restoranski catwalk. I love fashion TV.
Sta se ovde desava? Nista ne razumem. Zasto one izlaze na mesto u kome su sve zene? Kada biste otisli u najblizi gradski pub naisli biste na gomilu lepsih i preduzimljivijih muskaraca. Ako nista, dovoljno je sto bi tamo bila gomila muskaraca… Zasto oni dolaze na mesto gde ne smeju da pridju ni jednoj zeni? Da li ne smeju? Ne svidaju im se? Veruju u zensku ravnopravnost pa cekaju da one nesto urade?
Ili je mozda tajna u onome pomodan?…Cesto volim da ispricam pricicu o poznanici koja je na pitanje zasto nece da radi u skoli, iako joj se taj posao svidja, odgovorila: Ako budem radila u skoli, upoznacu nekog ucitelja, zaljubicu se i bicemo siromasni do kraja zivota.
Gde izlaze ucitelji? Pretpostavljam u pub.
Nije moja poznanica materijalista, nisu devojke iz Fride sponzoruse. One samo zele malo vise. Sanjaju neki drugaciji zivot. Ne zele obicnog momka iz puba. Misle da su zasluzile uspesnog mladica iz pomodnog restorana. I ne treba im zameriti. Zele da zive svoj san. Traze svoga princa. Problem je samo u tome kako medju gomilom zaba prepoznati zacaranu?
Ne slusaju muziku, jer ih dekoncentrise. Oni su tu i znaju sta hoce. Ko jos izlazi da se zabavlja!?
Mozete ih svrstati u nekoliko kategorija: Oni koji su dosli da vide, Oni koji su dosli da se vide, Oni kojima nije jasno sta sada treba da gledaju.
Restoran o kojem zelim da pricam ima naravno sve gore i gore pomenute elemente. Nista ne nedostaje. Ali takodjer u njemu sam videla nesto cemu skoro nikada do sada nisam prisustvovala. Ogroman broj prelepih, stilizovanih, mladih zena. Zena u zenskom drustvu. Divne, moderne i same.
Piju, pricaju, igraju. Jedna s drugom.
Muskarci? Tu su. Raznih generacija. Brojcano nadjacani. Reklo bi se, muski raj. Medjutim, Nista. Niko ne radi Nista. Pomislila sam u momentu da li sam na nekoj modernoj arapskoj zurci? Dubai vece? Oni stoje, cute i gledaju. One prolaze. Jedna za drugom. Restoranski catwalk. I love fashion TV.
Sta se ovde desava? Nista ne razumem. Zasto one izlaze na mesto u kome su sve zene? Kada biste otisli u najblizi gradski pub naisli biste na gomilu lepsih i preduzimljivijih muskaraca. Ako nista, dovoljno je sto bi tamo bila gomila muskaraca… Zasto oni dolaze na mesto gde ne smeju da pridju ni jednoj zeni? Da li ne smeju? Ne svidaju im se? Veruju u zensku ravnopravnost pa cekaju da one nesto urade?
Ili je mozda tajna u onome pomodan?…Cesto volim da ispricam pricicu o poznanici koja je na pitanje zasto nece da radi u skoli, iako joj se taj posao svidja, odgovorila: Ako budem radila u skoli, upoznacu nekog ucitelja, zaljubicu se i bicemo siromasni do kraja zivota.
Gde izlaze ucitelji? Pretpostavljam u pub.
Nije moja poznanica materijalista, nisu devojke iz Fride sponzoruse. One samo zele malo vise. Sanjaju neki drugaciji zivot. Ne zele obicnog momka iz puba. Misle da su zasluzile uspesnog mladica iz pomodnog restorana. I ne treba im zameriti. Zele da zive svoj san. Traze svoga princa. Problem je samo u tome kako medju gomilom zaba prepoznati zacaranu?
Zivot na Cekanju
Danas sam bila na kafi s prijateljicom koju nisam videla godinama, pa sigurno nekih pet-sest, ako nema i vise. Sve u svemu, dugo vremena. I sve je teklo glatko, manje vise, kao da smo se juce videle pa danas nastavljamo razgovor. Stvari se nisu mnogo promenile, sustinski, ni kod mene ni kod nje.
Ona je i dalje sitna, energicna, ambiciozna bombica sa 650 obaveza, koja stalno negde zuri i nigde ne stize na vreme i koja konobaru koji ima oko 2 metra (ona ima oko 160 cm sa sve stiklama) kaze: Duso, doneces mi jedan sokic od borovnice. Sjajna scena.
A ja…Pa meni svi kazu da sam ista, da se ne menjam, samo mi raste kosa. Cak i rodbina koja me nije videla od 5-te godine. Dugo vremena sam mislila da mi je to kompliment, medjutim nesto vise nisam sigurna….
Elem, tako caskajuci ispricala mi je izmedju ostalog da se ona u zivotu trenutno ne bavi nicim osim svojim poslom, ne cita nista osim strucne literature vezane za svoj posao, istina krenula je da cita neke knjige o bebama, posto planira da napravi jednu. Uglavnom, bavi se iskljucivo samo onim stvarima od kojih ima, kako da to nazovem, prakticnu korist, onim koje mogu da se unovce, podigne im se cena i sto bolje se prodaju. Sve ostalo je za sada manje vazno, prakticno ne postoji. Istina, ako uhvati malo vremena izmedju citanja o auditingu i bebece literature, ode s muzem u neku sumu.
Ja to ne razumem. Da li je to normalno? Ili sam ja glupa i rasipam se na neke nebitne stvari, kao na primer, pisem blog, umesto da lepo uhvatim C# u sake, pa udri. Onda kada se umorim, osvezim um uz neki potocic.
Mislim da bih umrla.
Ali da se razumemo nije moja prijateljica jedina, niti je ona tupava, nezaintresovana i jednostrana. Apsolutno Ne. Naprotiv.
Ona jednostavno ima cilj, da bude kao sto kaze, zena od karijere, ide napred, ne gubi vreme i ne rasipa se. Zna sta hoce i spremna je na odricanja.
Zeleni joj se samo lampica za posao. Zivot je trenutno na off-u.
Ne zelim da iskljucujem moje dugmice.
Ona je i dalje sitna, energicna, ambiciozna bombica sa 650 obaveza, koja stalno negde zuri i nigde ne stize na vreme i koja konobaru koji ima oko 2 metra (ona ima oko 160 cm sa sve stiklama) kaze: Duso, doneces mi jedan sokic od borovnice. Sjajna scena.
A ja…Pa meni svi kazu da sam ista, da se ne menjam, samo mi raste kosa. Cak i rodbina koja me nije videla od 5-te godine. Dugo vremena sam mislila da mi je to kompliment, medjutim nesto vise nisam sigurna….
Elem, tako caskajuci ispricala mi je izmedju ostalog da se ona u zivotu trenutno ne bavi nicim osim svojim poslom, ne cita nista osim strucne literature vezane za svoj posao, istina krenula je da cita neke knjige o bebama, posto planira da napravi jednu. Uglavnom, bavi se iskljucivo samo onim stvarima od kojih ima, kako da to nazovem, prakticnu korist, onim koje mogu da se unovce, podigne im se cena i sto bolje se prodaju. Sve ostalo je za sada manje vazno, prakticno ne postoji. Istina, ako uhvati malo vremena izmedju citanja o auditingu i bebece literature, ode s muzem u neku sumu.
Ja to ne razumem. Da li je to normalno? Ili sam ja glupa i rasipam se na neke nebitne stvari, kao na primer, pisem blog, umesto da lepo uhvatim C# u sake, pa udri. Onda kada se umorim, osvezim um uz neki potocic.
Mislim da bih umrla.
Ali da se razumemo nije moja prijateljica jedina, niti je ona tupava, nezaintresovana i jednostrana. Apsolutno Ne. Naprotiv.
Ona jednostavno ima cilj, da bude kao sto kaze, zena od karijere, ide napred, ne gubi vreme i ne rasipa se. Zna sta hoce i spremna je na odricanja.
Zeleni joj se samo lampica za posao. Zivot je trenutno na off-u.
Ne zelim da iskljucujem moje dugmice.
Mozda ga je pojeo Lav
Gledam tenis. Bolje reci, slusam. Boze, da li jos iko na ovoj planeti slusa tenis? Mene kod tenisa zanima uglavnom psihologija i eventualno, ako igraju devojke, haljinice. Ana ima uglavnom lepe, i Sarapova. Dobro i Ana je lepa, ali i haljinice koje joj prave su stvarno odlicne. Ja bih ono nosila u grad, bez problema, u neku dnevnu varijantu, naravno. Neki dan sam videla Jelenu na tv-u u finalu nekog turnira, Sinsinatija, mislim, i pobedila je. Sjajno. Ali, haljinica…Boze, neka najruznija zuta boja, s karnericem po sredini, blagi uzas. Ne mozes da je gledas na terenu, bleste ti oci. Moras s vremena na vreme malo da zazmuris ili da ih odmoris na nekom zelenilu, pa da nastavis.
Nemam ja sada nameru pricati o sportu, ovo je bila tek mala digresija, nemam o tome mnogo sta da kazem. Mada ponesto i pogledam, cisto da sam u toku, posto radim u muskoj firmi, pa kada oni dave nesto o mecevima i rezultatima, barem da znam o kojoj se vrsti sporta radi. Tek toliko, da Felps pliva, a Hjuit igra tenis.
Vrte mi se po glavi razne stvari, mozda da nastavim pricu od proslog puta o bojama i prijateljima i mojoj velikoj zelji da moji prijatelji i ja ostanemo sareni ili da pricam mozda o sebicnosti i otudjenosti, nedostatku hrabrosti, metropolskoj usamljenosti…Odlucila sam se ipak za nesto vedrije.
Neki dan sam na hrvatskoj televiziji par minuta slusala neke dve tete, koje su mislim aktivistkinje nevladinih organizacija, barem tako izgledaju, dve ruznjikave aseksualne intelektualke, sa esarpama oko vrata, naocalama i crvenim kosama, koje su tako pametno klimale glavama i pricale o svim tabuima i predrasudama koje je srusio Seks i grad, o svim tim zenskim orgazmima i analnom seksu o kom se po prvi put tako javno raspravlja na americkoj televiziji itd…itd…nisam vise slusala, promenila sam kanal. Pa mislim kada mogu tete, mozda bih mogla i ja nesto da kazem na tu temu. Ali ne bih ja sada o analnom seksu, (Samanta nije moj omiljeni lik iz serije) vec o jednoj drugoj temi koja je takodje izazvala ogromnu paznju i brojne reakcije, o kojoj je pricala cak i Opra vristeci sa svojom maloumnom publikom (nekada stvarno mislim da su one zene pustene iz neke institucije za retardirane), pisale se knjige, snimali fimovi.
He’s just that not into you.
Vanvremenska i vanprostorna konstatacija. Ima jedna sjajna fora u istoimenom filmu kada se setaju tri africke prijateljice i jedna od njih se zali drugim dvema kako joj se decko ne javlja vec tri dana. A onda jedna od prijateljica, da bi utesila nesrecno zaljubljenu, kaze: Mozda ga je pojeo lav!
Naravno da ni sve Opre, knjige, filmovi ni lavovi ne mogu opravdati ovu konstataciju kao Veliku Istinu, niti naterati sve zaljubljene i lakoverne da konacno otvore oci i ne veruju u laznu iluziju iz prostog razloga sto se ovde radi o stvarima koje ne idu samo iz glave, ima tu i nekih drugih delova.
Medjutim, mnogo puta do sada nametalo mi se pitanje, nevezano samo za ovu temu, da li su stvari stvarno samo crno-bele? Sto sam starija, nekako se sve cesce uveravam u ovu siromasnu raspodelu. Ranije bih necije postupke objasnjavala (i opravdavala) trenutkom, slaboscu, navikom, strahom, begom, trazenjem jednostavnijeg i lakseg resenja, nedostatkom hrabrosti (ili vec neceg drugog, da ne budem prosta), mentalnim sklopom, mentalitetom, nedovoljnom strascu i zaintresovanoscu…sada mislim da su stvari mnogo, mnogo prostije. O’s, ne’s, Banglades.
Znate zasto je prihvatanje ove teorije s Bangladesom dobro? Sto onda sve manje traje. I manje boli. Nekako se izdignite iznad cele situacije, imate utisak da ste s tim rascistili i zavrsili…do sledece Velike Analize.
Ali tesko je sada tu postavljati pravila i slepo ih se drzati. Ne moze. To su samo mala pomocna sredstva da se kriza lakse prezivi. Moja crno-bela kombinacija manje vise uvek moze da prodje, ali da li je tu moglo biti i drugih modnih resenja? Makar malo crvene?
Sebicni smo, nesigurni i plasimo se bola. A narocito se plasimo odbacivanja. Idemo samo na sigurno. Pocet cemo traziti jedni od drugih napismeno da cemo majke mi nazvati prekosutra, jer niko ne zeli da se nesto mnogo trudi i cima. Da gubi vreme. Idemo dalje. Nece crna, hoce plava. Tako se zivi. Sada, odmah i Sve. A pogotovo ovaj jaci pol, koji je jaci ubilo se, nema nesto ni vremena ni zivaca za neka objasnjenja. Naporno je, mucno, neprijatno, jos ako se dese neke suze, pa neke optuzbe… Nepotrebno. Lepo nestanes, nema te i gotovo. A zene bi sve da im se objasni, analizira, protumaci…A znate zbog cega? Da ne bi sve bilo uzalud. Da bi njihova ljubavna prica ostala lepa, pa neka je i tuzna, ali da kraj bude filmski, makar malo. Makar ga pojeo i lav.
Nemam ja sada nameru pricati o sportu, ovo je bila tek mala digresija, nemam o tome mnogo sta da kazem. Mada ponesto i pogledam, cisto da sam u toku, posto radim u muskoj firmi, pa kada oni dave nesto o mecevima i rezultatima, barem da znam o kojoj se vrsti sporta radi. Tek toliko, da Felps pliva, a Hjuit igra tenis.
Vrte mi se po glavi razne stvari, mozda da nastavim pricu od proslog puta o bojama i prijateljima i mojoj velikoj zelji da moji prijatelji i ja ostanemo sareni ili da pricam mozda o sebicnosti i otudjenosti, nedostatku hrabrosti, metropolskoj usamljenosti…Odlucila sam se ipak za nesto vedrije.
Neki dan sam na hrvatskoj televiziji par minuta slusala neke dve tete, koje su mislim aktivistkinje nevladinih organizacija, barem tako izgledaju, dve ruznjikave aseksualne intelektualke, sa esarpama oko vrata, naocalama i crvenim kosama, koje su tako pametno klimale glavama i pricale o svim tabuima i predrasudama koje je srusio Seks i grad, o svim tim zenskim orgazmima i analnom seksu o kom se po prvi put tako javno raspravlja na americkoj televiziji itd…itd…nisam vise slusala, promenila sam kanal. Pa mislim kada mogu tete, mozda bih mogla i ja nesto da kazem na tu temu. Ali ne bih ja sada o analnom seksu, (Samanta nije moj omiljeni lik iz serije) vec o jednoj drugoj temi koja je takodje izazvala ogromnu paznju i brojne reakcije, o kojoj je pricala cak i Opra vristeci sa svojom maloumnom publikom (nekada stvarno mislim da su one zene pustene iz neke institucije za retardirane), pisale se knjige, snimali fimovi.
He’s just that not into you.
Vanvremenska i vanprostorna konstatacija. Ima jedna sjajna fora u istoimenom filmu kada se setaju tri africke prijateljice i jedna od njih se zali drugim dvema kako joj se decko ne javlja vec tri dana. A onda jedna od prijateljica, da bi utesila nesrecno zaljubljenu, kaze: Mozda ga je pojeo lav!
Naravno da ni sve Opre, knjige, filmovi ni lavovi ne mogu opravdati ovu konstataciju kao Veliku Istinu, niti naterati sve zaljubljene i lakoverne da konacno otvore oci i ne veruju u laznu iluziju iz prostog razloga sto se ovde radi o stvarima koje ne idu samo iz glave, ima tu i nekih drugih delova.
Medjutim, mnogo puta do sada nametalo mi se pitanje, nevezano samo za ovu temu, da li su stvari stvarno samo crno-bele? Sto sam starija, nekako se sve cesce uveravam u ovu siromasnu raspodelu. Ranije bih necije postupke objasnjavala (i opravdavala) trenutkom, slaboscu, navikom, strahom, begom, trazenjem jednostavnijeg i lakseg resenja, nedostatkom hrabrosti (ili vec neceg drugog, da ne budem prosta), mentalnim sklopom, mentalitetom, nedovoljnom strascu i zaintresovanoscu…sada mislim da su stvari mnogo, mnogo prostije. O’s, ne’s, Banglades.
Znate zasto je prihvatanje ove teorije s Bangladesom dobro? Sto onda sve manje traje. I manje boli. Nekako se izdignite iznad cele situacije, imate utisak da ste s tim rascistili i zavrsili…do sledece Velike Analize.
Ali tesko je sada tu postavljati pravila i slepo ih se drzati. Ne moze. To su samo mala pomocna sredstva da se kriza lakse prezivi. Moja crno-bela kombinacija manje vise uvek moze da prodje, ali da li je tu moglo biti i drugih modnih resenja? Makar malo crvene?
Sebicni smo, nesigurni i plasimo se bola. A narocito se plasimo odbacivanja. Idemo samo na sigurno. Pocet cemo traziti jedni od drugih napismeno da cemo majke mi nazvati prekosutra, jer niko ne zeli da se nesto mnogo trudi i cima. Da gubi vreme. Idemo dalje. Nece crna, hoce plava. Tako se zivi. Sada, odmah i Sve. A pogotovo ovaj jaci pol, koji je jaci ubilo se, nema nesto ni vremena ni zivaca za neka objasnjenja. Naporno je, mucno, neprijatno, jos ako se dese neke suze, pa neke optuzbe… Nepotrebno. Lepo nestanes, nema te i gotovo. A zene bi sve da im se objasni, analizira, protumaci…A znate zbog cega? Da ne bi sve bilo uzalud. Da bi njihova ljubavna prica ostala lepa, pa neka je i tuzna, ali da kraj bude filmski, makar malo. Makar ga pojeo i lav.
O Bojama
Vec odavno me muci jedna stvar, bolje reci jedno saznanje, mada ni muci nije prava rec, pre bih rekla rastuzuje (a da obrisem ovo sto sam napisala i krenem ispocetka?)
Cesto primecujem kod ljudi (a koje vec dugo poznajem i takvim ih ne pamtim) nedostatak strpljenja i tolerancije, otvorenost koja granici s drskoscu, manjak blagih smesaka za necija lupetanja, hirove i sitne mane,
Ozbiljnost, ali ne onu koja ide s godinama i zreloscu, vec onu koja se naglo stice, gotovo preko noci, nakon borbe i nezavisno od ishoda. Ponekad cak mislim da su ‘ozbiljniji’ oni koji su pobedili.
Ne mislim da sam ja izuzeta iz ove grupacije, da me vreme, ‘situacije’ i razne borbe, vanjske i unutrasnje, nisu izmenile, stavise, ali mi je malo bezveze pisati o tome kako sam majke mi bila super, a sada sam zajebana. Mozda je smesno donekle, nemamo mi ni neke godine, niti iskustvo, mada problem i brigu, glupo je meriti. Svako ima svoju, Najvecu.
Ali tuzno je. Mnogo. A mozda je i normalno? Mozda to tako ide. Kao sto su deca divna, cista i nevina, pa ih pokvare dok rastu, po vrticima, skolama, igralistima i haustorima, mozda tako i mi ‘veliki’… Boje nas nekim sivim nijansama, prljaju nam crvenu i zutu…Zutimo se mi i dalje, ali nekako to vise nisu iste boje. Nema te tacke sjaja. Kao Vermerova Devojka Bez Biserne Mindjuse.
Znate divno je poznavati ljude, za koje nekako znas da ce se nasmejati glupom vicu samo da ne uvrede onoga koji ga je ispricao, da ce se sloziti s vama oko neke sitnice za koju ste zapeli da vam ne kvare, da ce vas samo tuzno pogledati kada opet po 64-ti put ponovite istu gresku, kada ce vam reci da vam haljina divno stoji jer ste za nju dali trecinu plate, kada ce vam pricati da je on teski seljak, kretencina koja se plasi jakih zena i da vas ama bas nimalo ne zasluzuje i da ce on jednog dana shvatiti, jedan impotentni peder, koga je izgubio. I onda odjednom, svi smo istovremeno postali mnogo iskreni prijatelji, koji ce reci sta misle u svakom trenutku i po svaku cenu, jer Boze moj, necemo da nas neko tamo pravi budalama i zasto da lazemo nase tuzne prijatelje koji su jebo te po ko zna koji put pogresili na istu foru. Halo!? Dokle?
A znate sta je najtuznije? Kada shvatite da ste i vi takvi. Da vam nije problem da napicite tetu u prodavnici sto je usluzila musteriju pre vas iako ste vi bili na redu ili da vas iznervira bakuta koja se gura u prevozu kao da ce sutra Turci da zauzmu Kalemgdan, pa da se ona iseta danas za sve pare ili kada nekome kazete da stvarno vise nemate vremena ni zivaca da slusate opet istu pricu i kada sve redje crvenite i kada vam sve cesce svi idu na klinac i kada sve redje placete i kada sve cesce ostajete sami sa sobom ili se gurate u gomilu da ne biste bili sami sa sobom…Znate sta me samo tesi? Sto sam svesna kada pogresim. Sigurno ne uvek, ali uglavnom znam. I sto mi je zao. I to je dobro. To znaci da se jos zutim. I da tu ima tragova crvene i roze.
Boje su u nama. Sacuvajte sjaj.
D. nemoj da mislis da si mi ti posluzila kao inspiracija. Ne brini, ti sijas i dalje.
Cesto primecujem kod ljudi (a koje vec dugo poznajem i takvim ih ne pamtim) nedostatak strpljenja i tolerancije, otvorenost koja granici s drskoscu, manjak blagih smesaka za necija lupetanja, hirove i sitne mane,
Ozbiljnost, ali ne onu koja ide s godinama i zreloscu, vec onu koja se naglo stice, gotovo preko noci, nakon borbe i nezavisno od ishoda. Ponekad cak mislim da su ‘ozbiljniji’ oni koji su pobedili.
Ne mislim da sam ja izuzeta iz ove grupacije, da me vreme, ‘situacije’ i razne borbe, vanjske i unutrasnje, nisu izmenile, stavise, ali mi je malo bezveze pisati o tome kako sam majke mi bila super, a sada sam zajebana. Mozda je smesno donekle, nemamo mi ni neke godine, niti iskustvo, mada problem i brigu, glupo je meriti. Svako ima svoju, Najvecu.
Ali tuzno je. Mnogo. A mozda je i normalno? Mozda to tako ide. Kao sto su deca divna, cista i nevina, pa ih pokvare dok rastu, po vrticima, skolama, igralistima i haustorima, mozda tako i mi ‘veliki’… Boje nas nekim sivim nijansama, prljaju nam crvenu i zutu…Zutimo se mi i dalje, ali nekako to vise nisu iste boje. Nema te tacke sjaja. Kao Vermerova Devojka Bez Biserne Mindjuse.
Znate divno je poznavati ljude, za koje nekako znas da ce se nasmejati glupom vicu samo da ne uvrede onoga koji ga je ispricao, da ce se sloziti s vama oko neke sitnice za koju ste zapeli da vam ne kvare, da ce vas samo tuzno pogledati kada opet po 64-ti put ponovite istu gresku, kada ce vam reci da vam haljina divno stoji jer ste za nju dali trecinu plate, kada ce vam pricati da je on teski seljak, kretencina koja se plasi jakih zena i da vas ama bas nimalo ne zasluzuje i da ce on jednog dana shvatiti, jedan impotentni peder, koga je izgubio. I onda odjednom, svi smo istovremeno postali mnogo iskreni prijatelji, koji ce reci sta misle u svakom trenutku i po svaku cenu, jer Boze moj, necemo da nas neko tamo pravi budalama i zasto da lazemo nase tuzne prijatelje koji su jebo te po ko zna koji put pogresili na istu foru. Halo!? Dokle?
A znate sta je najtuznije? Kada shvatite da ste i vi takvi. Da vam nije problem da napicite tetu u prodavnici sto je usluzila musteriju pre vas iako ste vi bili na redu ili da vas iznervira bakuta koja se gura u prevozu kao da ce sutra Turci da zauzmu Kalemgdan, pa da se ona iseta danas za sve pare ili kada nekome kazete da stvarno vise nemate vremena ni zivaca da slusate opet istu pricu i kada sve redje crvenite i kada vam sve cesce svi idu na klinac i kada sve redje placete i kada sve cesce ostajete sami sa sobom ili se gurate u gomilu da ne biste bili sami sa sobom…Znate sta me samo tesi? Sto sam svesna kada pogresim. Sigurno ne uvek, ali uglavnom znam. I sto mi je zao. I to je dobro. To znaci da se jos zutim. I da tu ima tragova crvene i roze.
Boje su u nama. Sacuvajte sjaj.
D. nemoj da mislis da si mi ti posluzila kao inspiracija. Ne brini, ti sijas i dalje.
Turneja po Kisi
Nemojte misliti da sam postala vredna i da od sada redovno pisem blog. Tesko. Razlog sto pisem, ovako brzo, je sto je dan toliko sugav, da sam radila sve sto sam mogla raditi po kuci, tj, po ovoj mojoj kutijici, da mi nista drugo nije preostalo, nego da se latim tastature.
Danas sam se toliko opustala i odmarala, da sam se na kraju smorila. Citala sam i knjigu i novine i ELLE, pogledala dva i po filma (ovaj treci i nije bio toliko dosadan da bih ga prekinula, nego su pocele vise oci da me bole), pravila klopu, pojela pola kile sladoleda, popila par votka ananasa (evo me ko Bridget Jones)…Znaci Sve. Plan mi je da kasnije radim pilates s mojom tetom s CD-a. Sjajna teta. Sve me slusa.
Samo ne znam na sta ce to da lici kada s ovim stomacicem punim Cubano sladoleda i Finlandie krenem da zatezem trbusnjake.
Prvi dan leta. A vise lici na na neki prizor sa severne Engleske, gde se paleta boja zasniva na svim nijansama sive, stalno je 12-ak stepeni i stalno kisi, onako sitno i dosadno, kasno oktobarski. Nije da se zalim, nisam luda ni za onom tropikanom, ali malo ga je Ovaj Odozgo (ili ko to vec kontrolise) preterao. Ili da za jesen u junu krivim globalno zagrevanje?! Sve nesto nenormalno.
Imala sam i par momenata kada sam htela da pobedim kisu, pustim neku brzu muziku, Ustanem, Krenem (posto se magla digla i zora rumeni)….ali onda pogledam kroz prozor i vratim se u krevetac. Inace, kada smo kod muzike, provalila sam da slusam iskljucivo neku tugu. Sve neki sevdah kod mene. I strani i domaci. Glava luda, a u srcu tuga, a?
A nisam tuzna inace. Jesam ozbiljna i zrela, to da. (Cekajte dok se ismejem, pa da nastavim).
Uglavnom imam opasan problem kada trazim nesto veselo i brzo, kopam po svim folderima, iz ocajanja odem i u Program Files, kao mozda tamo nesto nadjem, gledam i u Recycle Bin, obrisah li mozda nesto i na kraju pustim radio.
Elem, jedan od filmova koje sam odgledala danas (do kraja) jeste Turneja, film Gorana Markovica. U filmu se radi o grupi beogradskih pozorisnih glumaca koji dolaze na ratiste u Bosnu da igraju predstavu. I sada, tu se naravno svasta nesto izdesava….
Nisam ja toliko impresionirana filmom da bih sada nesto posebno pisala o njemu, naprotiv G. Markovic mi je uvek bio pomalo dosadnjikav, nikada mi nije prijala njegova energija i senzibilitet, ne mislim samo na njegove filmove, vec uopste na pojavu.
Istina film ima zanimljivu ideju, takodjer par mesta u filmu su sjajno uradjena, ali razlog sto uopste pisem sve ovo nije sam film, vec ideja i zelja autora. Onaj trenutak kada osetite da je autor hteo da napravi remek delo, da objasni Neobjasnjivo i spoji Nespojivo. Da on sada nama osvetli taj rat u Bosni u svim njegovim aspektima, priblizi nam tu tugu i nerazumevanje, optuzi krive, opravda nevine, unese pokoju foru zasnovanu na bosanskom akcentu i prostodusnosti, zacini patetikom i sladunjavoscu. Isprobani recept. Ali ne krivim ja Gorana, nije on napravio nista losiji film nego mnogi drugi koji su se ovom temom bavili, cak stavise, njegov je medju boljima. Problem je u tome sto se toliko Vidi da je on hteo da napravi najbolji. Kompleksan, tezak, slojevit, viseznacan film, gde glumci na prvoj liniji fronta igraju Dunda Maroja, pevaju Cecinu Kukavicu, citiraju Ilijadu…Toliko truda, toliko zelje, toliko ambicije. Rezultati postoje, to stoji. Dobre kritike, brojne nagrade. Ali film nije rekao nista novo, nije pomerio nijednu granicu, nije izazvao ni vise suza ni smeha nego ostali, isti smo i pre i posle filma. A Goran je hteo koju suzu vise. Hteo ja da nas ucini malo boljim ljudima.
Mada nije Goran kriv, tema mu je nezahvalna, uhvatio se u kostac s Bosnom. Hoce da objasni bosanski usud pomocu Cece i Homera. Dobro i ja sada karikiram, a i na tu temu sam osetljiva i subjektivna. Dodeljivala bih autorima ekskluzivna prava ko sme da se bavi Bosnom. Bosna mora da se oseti. Tesko se ona razumeva i o njoj se tesko prica.
E sada ne znam koliko sam uspela da objasnim “problem”, nisam htela nikoga da napadam niti da se rugam, cak sam saosecala sa autorom. Znam, ovo saosecanje i nije bas doslo do izrazaja, kako ono kazu: Nemoj vise da me branis.
Nego i dalje pada kisa. Na kojoj smo mi polulopti?
Danas sam se toliko opustala i odmarala, da sam se na kraju smorila. Citala sam i knjigu i novine i ELLE, pogledala dva i po filma (ovaj treci i nije bio toliko dosadan da bih ga prekinula, nego su pocele vise oci da me bole), pravila klopu, pojela pola kile sladoleda, popila par votka ananasa (evo me ko Bridget Jones)…Znaci Sve. Plan mi je da kasnije radim pilates s mojom tetom s CD-a. Sjajna teta. Sve me slusa.
Samo ne znam na sta ce to da lici kada s ovim stomacicem punim Cubano sladoleda i Finlandie krenem da zatezem trbusnjake.
Prvi dan leta. A vise lici na na neki prizor sa severne Engleske, gde se paleta boja zasniva na svim nijansama sive, stalno je 12-ak stepeni i stalno kisi, onako sitno i dosadno, kasno oktobarski. Nije da se zalim, nisam luda ni za onom tropikanom, ali malo ga je Ovaj Odozgo (ili ko to vec kontrolise) preterao. Ili da za jesen u junu krivim globalno zagrevanje?! Sve nesto nenormalno.
Imala sam i par momenata kada sam htela da pobedim kisu, pustim neku brzu muziku, Ustanem, Krenem (posto se magla digla i zora rumeni)….ali onda pogledam kroz prozor i vratim se u krevetac. Inace, kada smo kod muzike, provalila sam da slusam iskljucivo neku tugu. Sve neki sevdah kod mene. I strani i domaci. Glava luda, a u srcu tuga, a?
A nisam tuzna inace. Jesam ozbiljna i zrela, to da. (Cekajte dok se ismejem, pa da nastavim).
Uglavnom imam opasan problem kada trazim nesto veselo i brzo, kopam po svim folderima, iz ocajanja odem i u Program Files, kao mozda tamo nesto nadjem, gledam i u Recycle Bin, obrisah li mozda nesto i na kraju pustim radio.
Elem, jedan od filmova koje sam odgledala danas (do kraja) jeste Turneja, film Gorana Markovica. U filmu se radi o grupi beogradskih pozorisnih glumaca koji dolaze na ratiste u Bosnu da igraju predstavu. I sada, tu se naravno svasta nesto izdesava….
Nisam ja toliko impresionirana filmom da bih sada nesto posebno pisala o njemu, naprotiv G. Markovic mi je uvek bio pomalo dosadnjikav, nikada mi nije prijala njegova energija i senzibilitet, ne mislim samo na njegove filmove, vec uopste na pojavu.
Istina film ima zanimljivu ideju, takodjer par mesta u filmu su sjajno uradjena, ali razlog sto uopste pisem sve ovo nije sam film, vec ideja i zelja autora. Onaj trenutak kada osetite da je autor hteo da napravi remek delo, da objasni Neobjasnjivo i spoji Nespojivo. Da on sada nama osvetli taj rat u Bosni u svim njegovim aspektima, priblizi nam tu tugu i nerazumevanje, optuzi krive, opravda nevine, unese pokoju foru zasnovanu na bosanskom akcentu i prostodusnosti, zacini patetikom i sladunjavoscu. Isprobani recept. Ali ne krivim ja Gorana, nije on napravio nista losiji film nego mnogi drugi koji su se ovom temom bavili, cak stavise, njegov je medju boljima. Problem je u tome sto se toliko Vidi da je on hteo da napravi najbolji. Kompleksan, tezak, slojevit, viseznacan film, gde glumci na prvoj liniji fronta igraju Dunda Maroja, pevaju Cecinu Kukavicu, citiraju Ilijadu…Toliko truda, toliko zelje, toliko ambicije. Rezultati postoje, to stoji. Dobre kritike, brojne nagrade. Ali film nije rekao nista novo, nije pomerio nijednu granicu, nije izazvao ni vise suza ni smeha nego ostali, isti smo i pre i posle filma. A Goran je hteo koju suzu vise. Hteo ja da nas ucini malo boljim ljudima.
Mada nije Goran kriv, tema mu je nezahvalna, uhvatio se u kostac s Bosnom. Hoce da objasni bosanski usud pomocu Cece i Homera. Dobro i ja sada karikiram, a i na tu temu sam osetljiva i subjektivna. Dodeljivala bih autorima ekskluzivna prava ko sme da se bavi Bosnom. Bosna mora da se oseti. Tesko se ona razumeva i o njoj se tesko prica.
E sada ne znam koliko sam uspela da objasnim “problem”, nisam htela nikoga da napadam niti da se rugam, cak sam saosecala sa autorom. Znam, ovo saosecanje i nije bas doslo do izrazaja, kako ono kazu: Nemoj vise da me branis.
Nego i dalje pada kisa. Na kojoj smo mi polulopti?
Bez Naslova i Povoda
Eto toliko o mojoj prici kako ne radim stvari koje volim, kako ne mogu da napredujem ako ne radim posao sa strascu i radoznaloscu. Blablablablabla.
Da zivim od pisanja, davno bih umrla od gladi. Napisem po jedan post svakih par meseci. Ni sada ne znam o cemu da pisem, ali nesto mi doslo, kao pise mi se, pa rekoh da iskoristim, valjda se to tako radi, kada te ponese…ili mi se samo kucka po tastaturi mog lepog eurokrem notebook-a. Istina bolje bi zvucalo da je ljubicast, ali necemo sada o starim ranama.
Nego da predjem na stvar (izgleda da mi je naslov delimicno netacan, naslov nemam, ali povod imam). Postoji u listu Politika jedna rubrika, zove se Moj zivot u inostranstvu, gde pisu ljudi s Balkana koji sada zive u raznim krajevima sveta, od Kanade do Novog Zelanda. Ono sto mene impresionira u celoj toj prici nije toliko ni njihova sudbina niti sam preterano zaintresovana za zivot u inostranstvu pa sada citam pomno tudja iskustva, vec sto medju tim ljudima ima toliko talentovanih ljudi koji lepse pisu od mnogih nasih novinara i kolumnista. Predivno. Mozda se tu radi i o tome sto pisu o licnim stvarima, intimnostima, teskim zivotima, stave zivot u jednu novinsku stranu pa to na kraju sve ispadne tako dirljivo, lepo i dojmljivo. Mada mislim da svi koji pisu, pisu o sebi, da je svaka prica licna. Koliko god pisci izmisljali likove i karaktere, radila im masta sto na sat, sve je to jedan isti lik sa hiljadu lica. Neprozivljeno, Neizivljeno, Nedozivljeno Ja.
Nego da se vratim na Politiku. Pre par dana posaljem jednom prijatelju link jednog od tih divnih tekstova, o nekom Bosancu koji sada zivi u SAD, misleci da ce mu se dopasti, da ce se donekle pronaci, da ce pohvaliti umece zemljaka. I to se manje vise i desilo, dopalo mu se, nasmejao ga je lik…ali je dao jedan komentar koji je mene osamario.
“ Nije los tekst, mozda je cak i istinit!” Uzvicnik sam dodala ja, kako da ovo napisem s tackom?
Mozda je cak i istinit! E sada, ko je ovde lud?
(Kapiram da je mnogima od vas ova tema dosadna, sta sada ova prica, u cemu je fora. Vi slobodno, necu se ja ljutiti, kliknite gore desno, na onaj iksic. Nisam ja od onih koji se drze te parole: Da te ispostujem. (A. ne osecaj se prozvanom, ja mnogo volim Tebe i Tvoje Strpljenje )
Meni na primer ni na pamet nije palo da ti ljudi lazu. Cak ni da ulepsavaju, sminkaju, iskrivljuju, doteruju. I potpuno sam zatecena. Pitam se kako je moguce da tako razlicito gledamo na zivot, na jednu obicnu stranicu u novinama? Da li sam ja tako naivna pa su ovi ljudi svarno doterivali svoje zivotne price u Photoshop-u ili smo postali toliko losi da nikome ne verujemo, u svemu trazimo prevaru i plasimo se da ce nas neko zeznuti uvaljujuci nam pricu o svojoj tugi (ili se kaze tuzi, ma nemoguce, cuj tuzi) ili sreci (mada tih srecnih prica moram vam reci u ovoj rubrici nema mnogo). Uglavnom su to neka pomirenja sa zivotom, sudbinom, novim komsijom, beskrajnim snegom, 50-im stepenom Celzijusa, plasticnim paradajzom i kafom za poneti. Ne znam kako taj sneg i paprika mogu da me zeznu. A i da me zeznu, sta ima veze?
Ne znam, mozda gresim, mozda sam ja neka sentimentalna budala, lako pustam suze, rasplace me cak i ona pateticna reklama za Telekom: Imajte prijatelja. Sto je rekao davno jedan moj poznanik, atomski fizicar (uvek ga citiram): Nisam ti ja tu neka referenca.
A mozda i ovaj moj prijatelj nije kriv za svoj komentar. Mozda ga je vreme naucilo opreznosti i nepoverenju, mislim da nije bio takav. Moguce da i on ima svoj tuzni tekst za rubriku Moj zivot.
Sada sam se bas rastuzila. A nisam htela da tako ispadne. Kada sam pocinjala da pisem, bila sam ljuta, sada sam mekana ko Sundjer Bob. Da sada vidim reklamu, plakala bih ko kisa.
A u tome je valjda i stos. Kada malo razmislis, izvagas, osetis, zaboravis na ljutnju, onda i oprostis. Uglavnom. Ako ne boli bas puno. Mislim da je to poenta. Moramo da prastamo. Prastanjem se otvara srce. A samo tako moze da se zivi. Lepo.
Ko sada sme da mi kaze da sam zajebana?!
B. izvini ako sam preterala, pogesno shvatila…mada znam da se ti neces ljutiti. Imam neki neobjasnjiv utisak da mi mozemo da pricamo i prastamo i bez reci, samo cutanjem, na daljinu.
Da zivim od pisanja, davno bih umrla od gladi. Napisem po jedan post svakih par meseci. Ni sada ne znam o cemu da pisem, ali nesto mi doslo, kao pise mi se, pa rekoh da iskoristim, valjda se to tako radi, kada te ponese…ili mi se samo kucka po tastaturi mog lepog eurokrem notebook-a. Istina bolje bi zvucalo da je ljubicast, ali necemo sada o starim ranama.
Nego da predjem na stvar (izgleda da mi je naslov delimicno netacan, naslov nemam, ali povod imam). Postoji u listu Politika jedna rubrika, zove se Moj zivot u inostranstvu, gde pisu ljudi s Balkana koji sada zive u raznim krajevima sveta, od Kanade do Novog Zelanda. Ono sto mene impresionira u celoj toj prici nije toliko ni njihova sudbina niti sam preterano zaintresovana za zivot u inostranstvu pa sada citam pomno tudja iskustva, vec sto medju tim ljudima ima toliko talentovanih ljudi koji lepse pisu od mnogih nasih novinara i kolumnista. Predivno. Mozda se tu radi i o tome sto pisu o licnim stvarima, intimnostima, teskim zivotima, stave zivot u jednu novinsku stranu pa to na kraju sve ispadne tako dirljivo, lepo i dojmljivo. Mada mislim da svi koji pisu, pisu o sebi, da je svaka prica licna. Koliko god pisci izmisljali likove i karaktere, radila im masta sto na sat, sve je to jedan isti lik sa hiljadu lica. Neprozivljeno, Neizivljeno, Nedozivljeno Ja.
Nego da se vratim na Politiku. Pre par dana posaljem jednom prijatelju link jednog od tih divnih tekstova, o nekom Bosancu koji sada zivi u SAD, misleci da ce mu se dopasti, da ce se donekle pronaci, da ce pohvaliti umece zemljaka. I to se manje vise i desilo, dopalo mu se, nasmejao ga je lik…ali je dao jedan komentar koji je mene osamario.
“ Nije los tekst, mozda je cak i istinit!” Uzvicnik sam dodala ja, kako da ovo napisem s tackom?
Mozda je cak i istinit! E sada, ko je ovde lud?
(Kapiram da je mnogima od vas ova tema dosadna, sta sada ova prica, u cemu je fora. Vi slobodno, necu se ja ljutiti, kliknite gore desno, na onaj iksic. Nisam ja od onih koji se drze te parole: Da te ispostujem. (A. ne osecaj se prozvanom, ja mnogo volim Tebe i Tvoje Strpljenje )
Meni na primer ni na pamet nije palo da ti ljudi lazu. Cak ni da ulepsavaju, sminkaju, iskrivljuju, doteruju. I potpuno sam zatecena. Pitam se kako je moguce da tako razlicito gledamo na zivot, na jednu obicnu stranicu u novinama? Da li sam ja tako naivna pa su ovi ljudi svarno doterivali svoje zivotne price u Photoshop-u ili smo postali toliko losi da nikome ne verujemo, u svemu trazimo prevaru i plasimo se da ce nas neko zeznuti uvaljujuci nam pricu o svojoj tugi (ili se kaze tuzi, ma nemoguce, cuj tuzi) ili sreci (mada tih srecnih prica moram vam reci u ovoj rubrici nema mnogo). Uglavnom su to neka pomirenja sa zivotom, sudbinom, novim komsijom, beskrajnim snegom, 50-im stepenom Celzijusa, plasticnim paradajzom i kafom za poneti. Ne znam kako taj sneg i paprika mogu da me zeznu. A i da me zeznu, sta ima veze?
Ne znam, mozda gresim, mozda sam ja neka sentimentalna budala, lako pustam suze, rasplace me cak i ona pateticna reklama za Telekom: Imajte prijatelja. Sto je rekao davno jedan moj poznanik, atomski fizicar (uvek ga citiram): Nisam ti ja tu neka referenca.
A mozda i ovaj moj prijatelj nije kriv za svoj komentar. Mozda ga je vreme naucilo opreznosti i nepoverenju, mislim da nije bio takav. Moguce da i on ima svoj tuzni tekst za rubriku Moj zivot.
Sada sam se bas rastuzila. A nisam htela da tako ispadne. Kada sam pocinjala da pisem, bila sam ljuta, sada sam mekana ko Sundjer Bob. Da sada vidim reklamu, plakala bih ko kisa.
A u tome je valjda i stos. Kada malo razmislis, izvagas, osetis, zaboravis na ljutnju, onda i oprostis. Uglavnom. Ako ne boli bas puno. Mislim da je to poenta. Moramo da prastamo. Prastanjem se otvara srce. A samo tako moze da se zivi. Lepo.
Ko sada sme da mi kaze da sam zajebana?!
B. izvini ako sam preterala, pogesno shvatila…mada znam da se ti neces ljutiti. Imam neki neobjasnjiv utisak da mi mozemo da pricamo i prastamo i bez reci, samo cutanjem, na daljinu.
Rim
Juce sam stigla iz Rima i naravno da sada ne mogu nista da radim (mislim da sam cak i zaboravila sta sam uopste radila pre par dana). Naravno, na poslu sam....ali samo fizicki, glava mi je ostala ko zna gde, negde iznad Jadrana.
Pa bilo mi je lepo, naravno. Rim je jedan sminkerski grad, Veliki Prevarant, privlacan, neodoljiv, ali i opasan i namazan, bas kao sto su mu i stanovnici, moderni, stilizovani, picnuti Italijani, ali koji ce bez problema da se okrenu i dobace neki "kompliment" bez obzira na godine i stalez, valjda im je to u krvi....da ne verujes...opet s druge strane impresivan, velicanstven, religiozan, Vecan...spoj raznih stilova, od antickih kamencina, srednjovekovnih crkava, baroknih palata, Musolinijevih spmenika...divne arhitekture, uskih ulica, skupih i elegantnih prodavnica...
Ali bila sam kratko, 4 dana, ali dovoljno da ja imam stav :) imala sam ga cak i pre Rima :)))
Znaci svi moji komplimenti Rimu, on jedna divna kombinacija starine, kulture, istorije, umetnosti, dok s druge strane ima tu mediteransku klimu, trgove, fontane, palme, capucino, slaaaaadoleeeeed....mmmmmmmmm.......(cokolada s narandzom + amaretto + panacotta, bicu srecna i debela)... u njemu se lako uziva, on definitvno ima svoj karakter, energiju i sarm, ali mene nije ocarao. Nije me oborio s nogu, stalno imam utisak da hoce nesto da me zajebe (ovo sada nikom nije jasno, nije ni meni, ali jbg imam takav utisak). Mozda zato sto ja inace ne volim te sminkere - sarlatane, uvek sam se vise primala na neku destrukciju ili na mirne intelektualce, ovaj fazon fudbalera s uljem u kosi nikada nije bio moj fah. A grad cine ljudi, definitivno.
Sto se shoppinga tice (bitan element svakog mog putovanja, i ne samo putovanja da se ne lazemo, ovo ipak pise jedna kupoholicarka sa sve titulom), moram da priznam da se nisam "zaljubila" ni u jednu krpu, mozda i jesam u poneku, ali te mnogo skupe i ne gledam (barem mi je to dobra osobina). Ako hoces da kupujes modernu, alternativnu, kreativnu, autorsku stvar, ne trazi je u Rimu, mada kapiram da ima, sigurno, ali ja nisam nasla (a trazila sam koliko sam mogla). Istina ubola sam neke sarene cipele, koje su uz to razlicite (hocu reci leva ima drugaciju saru nego desna), ali ovo je bio stvarno pojedinacni slucaj. Kao sto sam rekla da je grad napucan, sminkerski i stilizovan, kakvi su mu stanovnici, takvi su mu i butici. Na svakom koraku mozes da naletis na D&G, Armani ili MaxMaru. Oni mu ga dodju kao domaci brand, ide radnja s gacama od po 4 evra, pored nje butik D&G s haljinom od 800 evra. Smejurija.
Znaci, ovo je moj iskljucivo subjektivni dozivljaj. Pretpostavljam da u mnogim stvarima nisam u pravu, iako iza svog stava cvrsto stojim :)
Ipak sam i ja ubacila taj novcic u fontanu Trevi, da dodjem ponovo i popravim utisak, mozda sledeci put ipak padnem na taj rimski sarm, zavolim fudbalere i dam sest plata za Cavalli-jevu haljinu.
Pa bilo mi je lepo, naravno. Rim je jedan sminkerski grad, Veliki Prevarant, privlacan, neodoljiv, ali i opasan i namazan, bas kao sto su mu i stanovnici, moderni, stilizovani, picnuti Italijani, ali koji ce bez problema da se okrenu i dobace neki "kompliment" bez obzira na godine i stalez, valjda im je to u krvi....da ne verujes...opet s druge strane impresivan, velicanstven, religiozan, Vecan...spoj raznih stilova, od antickih kamencina, srednjovekovnih crkava, baroknih palata, Musolinijevih spmenika...divne arhitekture, uskih ulica, skupih i elegantnih prodavnica...
Ali bila sam kratko, 4 dana, ali dovoljno da ja imam stav :) imala sam ga cak i pre Rima :)))
Znaci svi moji komplimenti Rimu, on jedna divna kombinacija starine, kulture, istorije, umetnosti, dok s druge strane ima tu mediteransku klimu, trgove, fontane, palme, capucino, slaaaaadoleeeeed....mmmmmmmmm.......(cokolada s narandzom + amaretto + panacotta, bicu srecna i debela)... u njemu se lako uziva, on definitvno ima svoj karakter, energiju i sarm, ali mene nije ocarao. Nije me oborio s nogu, stalno imam utisak da hoce nesto da me zajebe (ovo sada nikom nije jasno, nije ni meni, ali jbg imam takav utisak). Mozda zato sto ja inace ne volim te sminkere - sarlatane, uvek sam se vise primala na neku destrukciju ili na mirne intelektualce, ovaj fazon fudbalera s uljem u kosi nikada nije bio moj fah. A grad cine ljudi, definitivno.
Sto se shoppinga tice (bitan element svakog mog putovanja, i ne samo putovanja da se ne lazemo, ovo ipak pise jedna kupoholicarka sa sve titulom), moram da priznam da se nisam "zaljubila" ni u jednu krpu, mozda i jesam u poneku, ali te mnogo skupe i ne gledam (barem mi je to dobra osobina). Ako hoces da kupujes modernu, alternativnu, kreativnu, autorsku stvar, ne trazi je u Rimu, mada kapiram da ima, sigurno, ali ja nisam nasla (a trazila sam koliko sam mogla). Istina ubola sam neke sarene cipele, koje su uz to razlicite (hocu reci leva ima drugaciju saru nego desna), ali ovo je bio stvarno pojedinacni slucaj. Kao sto sam rekla da je grad napucan, sminkerski i stilizovan, kakvi su mu stanovnici, takvi su mu i butici. Na svakom koraku mozes da naletis na D&G, Armani ili MaxMaru. Oni mu ga dodju kao domaci brand, ide radnja s gacama od po 4 evra, pored nje butik D&G s haljinom od 800 evra. Smejurija.
Znaci, ovo je moj iskljucivo subjektivni dozivljaj. Pretpostavljam da u mnogim stvarima nisam u pravu, iako iza svog stava cvrsto stojim :)
Ipak sam i ja ubacila taj novcic u fontanu Trevi, da dodjem ponovo i popravim utisak, mozda sledeci put ipak padnem na taj rimski sarm, zavolim fudbalere i dam sest plata za Cavalli-jevu haljinu.