O Bojama

Vec odavno me muci jedna stvar, bolje reci jedno saznanje, mada ni muci nije prava rec, pre bih rekla rastuzuje (a da obrisem ovo sto sam napisala i krenem ispocetka?)

Cesto primecujem kod ljudi (a koje vec dugo poznajem i takvim ih ne pamtim) nedostatak strpljenja i tolerancije, otvorenost koja granici s drskoscu, manjak blagih smesaka za necija lupetanja, hirove i sitne mane,
Ozbiljnost, ali ne onu koja ide s godinama i zreloscu, vec onu koja se naglo stice, gotovo preko noci, nakon borbe i nezavisno od ishoda. Ponekad cak mislim da su ‘ozbiljniji’ oni koji su pobedili.

Ne mislim da sam ja izuzeta iz ove grupacije, da me vreme, ‘situacije’ i razne borbe, vanjske i unutrasnje, nisu izmenile, stavise, ali mi je malo bezveze pisati o tome kako sam majke mi bila super, a sada sam zajebana. Mozda je smesno donekle, nemamo mi ni neke godine, niti iskustvo, mada problem i brigu, glupo je meriti. Svako ima svoju, Najvecu.

Ali tuzno je. Mnogo. A mozda je i normalno? Mozda to tako ide. Kao sto su deca divna, cista i nevina, pa ih pokvare dok rastu, po vrticima, skolama, igralistima i haustorima, mozda tako i mi ‘veliki’… Boje nas nekim sivim nijansama, prljaju nam crvenu i zutu…Zutimo se mi i dalje, ali nekako to vise nisu iste boje. Nema te tacke sjaja. Kao Vermerova Devojka Bez Biserne Mindjuse.

Znate divno je poznavati ljude, za koje nekako znas da ce se nasmejati glupom vicu samo da ne uvrede onoga koji ga je ispricao, da ce se sloziti s vama oko neke sitnice za koju ste zapeli da vam ne kvare, da ce vas samo tuzno pogledati kada opet po 64-ti put ponovite istu gresku, kada ce vam reci da vam haljina divno stoji jer ste za nju dali trecinu plate, kada ce vam pricati da je on teski seljak, kretencina koja se plasi jakih zena i da vas ama bas nimalo ne zasluzuje i da ce on jednog dana shvatiti, jedan impotentni peder, koga je izgubio. I onda odjednom, svi smo istovremeno postali mnogo iskreni prijatelji, koji ce reci sta misle u svakom trenutku i po svaku cenu, jer Boze moj, necemo da nas neko tamo pravi budalama i zasto da lazemo nase tuzne prijatelje koji su jebo te po ko zna koji put pogresili na istu foru. Halo!? Dokle?

A znate sta je najtuznije? Kada shvatite da ste i vi takvi. Da vam nije problem da napicite tetu u prodavnici sto je usluzila musteriju pre vas iako ste vi bili na redu ili da vas iznervira bakuta koja se gura u prevozu kao da ce sutra Turci da zauzmu Kalemgdan, pa da se ona iseta danas za sve pare ili kada nekome kazete da stvarno vise nemate vremena ni zivaca da slusate opet istu pricu i kada sve redje crvenite i kada vam sve cesce svi idu na klinac i kada sve redje placete i kada sve cesce ostajete sami sa sobom ili se gurate u gomilu da ne biste bili sami sa sobom…Znate sta me samo tesi? Sto sam svesna kada pogresim. Sigurno ne uvek, ali uglavnom znam. I sto mi je zao. I to je dobro. To znaci da se jos zutim. I da tu ima tragova crvene i roze.
Boje su u nama. Sacuvajte sjaj.



D. nemoj da mislis da si mi ti posluzila kao inspiracija. Ne brini, ti sijas i dalje.