Umesto čestitke

Ranije sam uglavnom pisala postove kada je ružno vreme, pada kiša, sneg i ostali užasi. Nateraju me da ostanem u kući,  pa se onda malo zamislim...Sada pišem uglavnom kada se razbolim. Znači potreban mi je veći problem od snega da bih malo razmislila, tako, o svemu. Ne znam šta to znači. Ne zvuči baš dobro. Ne valja mi inspiracija, to sigurno. Ali eto, nešto mora da te pokrene.

Imala sam u glavi priznajem i ranije neke light motive, ali ne znam, uvek tako zasvetle i onda se ugase. Posle uopšte ne mogu da ih se setim.

Da li imate utisak ponekad da vam sve tako protiče kroz prste, kao pesak ? Vi skupljate šaku, želeći da ga zadržite, ali samo dlanovi ostaju prašnjavi i zalepljeni i onda morate da idete da perete ruke ? Ja imam nekad takav osećaj.

I sada opet dolaze praznici. Okićene ulice, svetlucaju kao devojka koja se baš doterala za žur, a ne zna da ne idu baš šljokice i na suknju i na bluzu i oko očiju. Malo blešti, ali lepa je. Nova je godina, preterivanja su opravdana i lako se praštaju. 

Volela bih da za Novu godinu odem negde daleko, gde je toplo. Negde gde možda ne slave Novu godinu, briga ih za nju, već nekog svog lokalnog sveca koji ih je spasio od morskog psa i doneo im kišu. Mislim da bi to bila zeka.

Moguće i da tamo vreme sporije teče, da je moguće zaustaviti se, ali ne pasti na nos, ne odrati kolena. Imati želje, a ne to-do liste. Živeti život, ne checkirati ga.

Otvoriti dlanove, pustiti da pesak curi. Kada pogledate zatim u dlanove, najbolje u mraku, videti svetlucave tačkice. Ne, nisu šljokice sa haljine, to su tragovi nebeske prašine. 
Verujte u to, Nova je godina.