Montevideo, Bez Bog te Video

Topi se sneg i nije hladno. Divno. Koliko coveku malo treba. Jedino sto se ispred mog ulaza i dalje nalazi jedno malo klizaliste, cisto da Sanjica i dalje vezba svoje bedne laste i piruete. Verujem da ljudima koji me vide ujutru kako idem na posao, lepo pocne dan. Sa osmehom. Mala besplatna komedija sa terase. Kao sto sam vec rekla, coveku stvarno malo treba.

Nego, kao sto pise u naslovu, videh i ja taj Montevideo, nazalost samo u bioskopu. Dugo sam odolevala. Slusala sve same preporuke i hvalospeve od onih kojima verujem i od onih kojima ne verujem. Trpela razne oblike medijskog terora: izlazili su mi iz televizora pricajuci o plemenitosti i covekoljublju, smesili se sa bilborda i gledali negde daleko…gore…ka nebu, djuskali na facebooku uz “Samo malo bi te vako nako…” da bi se na kraju reklamirali kao film koji se svima dopao. E tu sam se zbunila. Pa ceo zivot sam slusala da oni koji zele da se dopadnu svima, na kraju se ne dopadnu nikome i da masovnost i opsta prihvacenost ne znaci istovremeno i kvalitet? Stalno mu zbunjuju. Stvarno nema smisla.

Ipak i unatoc svemu, odoh. Sto bi rekli: Kud svi Turci…tako i mali Mujo ode u bioskop (jedino ako se i sa ovom mudroscu nije nesto promenilo, pa ne treba vise ici ni za Turcima?!)

Dok sam gledala film, vrlo brzo mi je sve postalo jasno. Skapirala sam foru. Otkrili smo nesto sto su Amerikanci smislili jos davno i od toga napravili Holivud. Napravili smo film u kome se ostvaruje jedan san. I svi su se primili. Svi su pali na foru, zatvorili oci i pustili da ih vode. Presrecni smo i zahvalni sto vise ne gledamo gorcinu, patnju, osisane decake, silovane devojcice, rat i njegove posledice. Cela Srbija je u ekstazi zato sto se neko setio da joj snimi bajku. Kada malo bolje razmislim, dodje mi da se iskreno isplacem.

Da li mi se dopao film? Pa smejala sam se i plakala. To bi trebalo nesto da znaci. Mada oni koji me bolje poznaju, znaju da to i nije neka velika stvar. Placem i na reklamama, smejem se uglavnom bez razloga (zvuci malo neuravnotezeno?)…Nemoguce je da te film ne dirne, da ne izazove emociju, nije niko od betona, a to je valjda i poenta svakog umetnickog dela. Ukoliko je ovo ispunjeno, onda je i to delo opravdalo svoju svrhu.


Ali ima nesto u celoj toj prici sto mi smeta. Nekako joj ne verujem. Ne zato sto je bajka, u njih moramo verovati, nema nam druge, vec zato sto sam stekla utisak da je neko vrlo precizno i vrlo promisljeno pravio film koji ce se dopasti svima. To je bio njegov san. I sve je lepo upakovao: mnogo fudbala, malo ljubavi, jedan fight, dve divne zene, koketiranje sa srpskim humorom i mentalitetom, gotovo svakog srpskog glumca (a i sire), da bi se na sve to stavila jedna lepa crvena masna: zapevala srpska himna sa sve rukom na srcu. Pa ko moze da odoli suzu da ne pusti?

Ali hvala mu. Pa sta ako ne verujem? Lazu nas i lazemo se stalno, pa sto ne bi i sad zazmurili na jedno oko. Covek je imao lepu nameru: da snimi nesto lepo. Bez dubokih misli, velikih reci, skrivenih znacenja, nedorecenih krajeva, jednostavno, dostupno, blisko, svima prepoznatljivo. Ukoliko se bilo kome od tih dvesto hiljada ljudi sto je gledalo film zivot ucinio bar na trenutak lepsim i podnosljivijim, ustajem sa svoje bioskopske stolice i aplaudiram zajedno sa par stotina ljudi na x-toj projekciji filma u novobeogradskom trznom centru.