Život na baterije

 

Da li ste primetili ili možda bili u društvu ljudi koji zabavljajući se u nekom klubu, kafani...u jednoj ruci stalno drže mobilni telefon? Da li vam je poznata ta scena?

Kažiprst desne ruke u zraku, usta prate refren omiljene pesme, telo u pokretu, desno oko zatvoreno u sevdahu, levo na telefonu, palac na tastaturi. Onda zagrle neku devojčicu koja spremi usta na poljubac i uslikaju se. Onda on to postavi negde... Kao dokaz. Ludo se zabavljam, majke mi. Vidi, ima i žena, pardon riba. Zatim se preda atmosferi, pije, peva, uživa, potpuno opušten, ali ipak spreman (ruka je na telefonu), sve dok se ne pojavi novo pisamce na ekranu. Tu se sve prekida na čas, on se ponovo koncentriše, spreman da upotrebi svoj šarm i duhovitost...

 

Kako reagujete na ovo šerovanje, apdejtovanje, postovanje, tvitovanje, folovere, fanove, hejtere, pejdžove i lajkove ? Da li vam je i dalje čudno kada u reklami kažu lajkujte nas na fejsbuku, dobićete to i to ? Ili kada vidite rubriku u modnom magazinu (cela strana) gde piše šta su poznate ličnosti tvitovale poslednjih dana, pa onda to podele na pro&contra, a da to nema baš nikakve veze ni sa modom niti lepotom ?

Ja se nešto sporo navikavam. Ćutim, trpim, prilagodjavam se, ali slabo mi ide. Nekad mi je baš teško. Znam sve, novo doba, nove tehnologije, novi načini komuniciranja. Sve je unapredjeno, modernizovano i ubrzano. Sve je dostupno i lakše izvodljivo. Sada imamo mnogo više opcija i mogućnosti da se pokažemo, dokažemo, otkrijemo, zadivimo.

The world is mine. Uhhh.

 

Da li vam se dešava da u toku dana svaki problem ili svaka lepa stvar biva objašnjena ili protumačena postojanjem, odnosno odustvom Energije? Da li ste nekada zbunjeni da ne kažem uplašeni, postojanjem te sile koju ne možete da kontrolišete, jer vas stalno upozoravaju da emitujete i apsorbujete? Da li je pozitivan, tj. negativan jedini epitet kojim nekoga ili nesto možemo da opišemo?  Da li ste čuli da se ljudi više ne dele na dobre i loše, već na Davaoce i Oduzimače? Neki dan na televiziji pitaju nekog dečka zašto se zaljubio u svoju buduću suprugu. On odgovara zato što je pozitivna. Šta se desilo sa lepa, pametna, zgodna, seksi, vredna, prija mi, mila, pažljiva, iskrena, dobrodušna, razumemo se ?  

Nekada se zapitam kako smo uopšte živeli pre ovog energetskog osvešćivanja. Energija nije novootkriveni proizvod modernog doba, ali je definitivno u modi. I ne umeju da je nose.

 

Obično kada pišem post u kom izložim neki problem, trudim se da na kraju predložim i rešenje, pružim podršku i nadu, čak i ispatetišem, samo da sluti na srećan kraj.

Sada ne znam šta bih rekla. Jedino da budete pozitivni.

Posledica

Nisam stvarno očekivala da će mi se ovako nešto desiti.
Da ću možda popiti malo više i sutra ujutru se odreći alkohola, da ću prespavati kišnu nedelju nakon groznice subotnje večeri, da ću dobiti upalu abdosa i gluteusa od djuskanja, da ću doći na jedno pićence da ispoštujem domaćina i ostati do kraja svih krajeva, to mi je sve normalno, čak i pristojno i nimalo iznenadjujuće. Ali da će mi od skitnje iskočiti herpes, e to nisam očekivala. To me je zateklo.
Nije istina onaj ružni i nije na ustima i već prolazi (blagi oblik, kaže doktorka). Pojavio se kao upozorenje, opomena: Halo, Dorčolka. Primila si se, ne umeš.

Taj takt i mera me jebu ceo život. Taman me život malo pomazi, ja se opustim, otvorim, poverujem mu, a onda mi isti zalepi crvenu fleku na ledja i kaže: Budi srećna što nisi dobila po ustima.
Hvala najlepše. Neću više nikadanikada.

I tako. Sada sam kupila pola Bajlonija i trećinu Maxija. Seljaci me blagosiljaju, Miškovići cene. Radim na imunitetu. Frižider mi je pun hrane kao da će Sendi da udari. Pročitala sam Google o herpesu (nikada to do sada nisam imala). Naučila sam sve vrste, posledice i simptome. Znam i na latinskom, nije teško.
Sedim kod kuće. Čitam, pišem, gledam. Odmaram. Predivno mi je. Osećam se kao da radim nešto dobro, ponosna na sebe što nisam u kafani ili u nekoj kulturi ili negde na putu ili barem na sajtu Lufthanse.
Ne. U miru doma svoga.

Pored ovog takta i mere, imam problem i sa doslednošću. Obećam, odlučim, samo sto se ne zakunem, istina ne radim to nikada, ali za malo, i nakon nekog vremena (zavisno od vrste obećanja) kažem obično ili jebi ga ili da sam meka srca ili da ne mogu tako da živim ili da sam Čka ili da me zabole ili da sam slaba na njega ili da ne mogu stvarno da sedim više kod kuće, odlepiću, ja sam socijalno biće, koji imunitet, o čemu pričaš, ja baš vodim računa o sebi, ne preterujem, nego ima večeras…, a u petak su me zvali…mada mogli bismo i u subotu na…nenene, u nedelju sam kod kuće, mada možemo da se čujemo…

I tako. Ne znam da li ste primetili da je sada u modi reč Osvestiti, da je najbitinije nešto da osvestiš. Da li se posle Osvešćivanja dešava nesto osim Onesvešćivanja mislim da niko ne zna niti ga zanima. Nekako je dovoljno da smo osvešćeni, da znamo, da o tome mislimo, da smo toga svesni i tu se ceo proces završava. To je to, BioPro (što bi rekao moj kolega O.)
Pošto sam i ja, kao što ste mogli primetiti, prilično osvešćena u vezi celog problema sa ritmom života i njegovim posledicama, mislim da ne bih imala ovde više šta da dodam.

Želim vam lud vikend.

Novogodišnji Post

Poslednji dan novogodišnjih praznika. Moj komšija u stanu iznad ih je praktično iskoristio da sve ono što nije stigao da probuši, istesteriše ili pregradi tokom beskrajno dugih letnjih radova u svom stanu od 22 kvadrata, učini to za vreme praznika (često mi je padalo na pamet da je neka magija u pitanju, da gore živi neki rodjak Hari Potera i da sam se opasno prevarila izabravši pogrešan stan na trećem spratu umesto čarobnih sala Hogvortsa na četvrtom). Ja sam se trudila da moje praznike što nepraktičnije iskoristim (moj komšija i ja se baš kada moramo, kada pogledi nemaju kamo da pobegnu, vrlo hladno i formalno pozdravimo).

Ali da ne gundjam odmah na početku. Htela sam zapravo da kažem da ja volim praznike, pogotovo nove godine. Ali ne zbog uobičajenog scenarija: Jelka, gužva, visoke potpetice u snegu, pokloni, histerija, miris sarme u haustoru, minić na minusu, loša žurka, “Sva vozila su zauzeta, pokušajte kasnije”, glavobolja, repriza i opet visoke potpetice u snegu, minić na minusu, umorni glas taxi operatera “ Sva vozila su…”

Ja ustvari volim nove početke. Taj restart me raduje, jer život se često zabaguje. Pravimo ponovo iste greške i pravdamo se da nismo mi krivi, krivi su Muškarci, Žene,
Ovan u Saturnu, Vodolija u Jupiteru i celi Sunčev sistem, globalizacija i 21.vek, nesrećni Balkan i surovi Zapad, proleće u decembru i sneg u maju. Nismo mi, majke mi.
Retko vidjamo drage ljude, kažemo da nemamo vremena, namećemo sebi razne obaveze, da bi nam život dobio lažnu dinamiku.
Plešemo uvek u istom ritmu i žalimo se da je žurka sranje. Vreme je da neko ugasi muziku. Ionako je provod loš.

Dovedite novog di džeja. Obucite novu haljinu, baš tu, koju nosite samo na venčanja. Probajte neki novi pokret. Žurka može da počne.

Srećan Vam Novi Početak.

Montevideo, Bez Bog te Video

Topi se sneg i nije hladno. Divno. Koliko coveku malo treba. Jedino sto se ispred mog ulaza i dalje nalazi jedno malo klizaliste, cisto da Sanjica i dalje vezba svoje bedne laste i piruete. Verujem da ljudima koji me vide ujutru kako idem na posao, lepo pocne dan. Sa osmehom. Mala besplatna komedija sa terase. Kao sto sam vec rekla, coveku stvarno malo treba.

Nego, kao sto pise u naslovu, videh i ja taj Montevideo, nazalost samo u bioskopu. Dugo sam odolevala. Slusala sve same preporuke i hvalospeve od onih kojima verujem i od onih kojima ne verujem. Trpela razne oblike medijskog terora: izlazili su mi iz televizora pricajuci o plemenitosti i covekoljublju, smesili se sa bilborda i gledali negde daleko…gore…ka nebu, djuskali na facebooku uz “Samo malo bi te vako nako…” da bi se na kraju reklamirali kao film koji se svima dopao. E tu sam se zbunila. Pa ceo zivot sam slusala da oni koji zele da se dopadnu svima, na kraju se ne dopadnu nikome i da masovnost i opsta prihvacenost ne znaci istovremeno i kvalitet? Stalno mu zbunjuju. Stvarno nema smisla.

Ipak i unatoc svemu, odoh. Sto bi rekli: Kud svi Turci…tako i mali Mujo ode u bioskop (jedino ako se i sa ovom mudroscu nije nesto promenilo, pa ne treba vise ici ni za Turcima?!)

Dok sam gledala film, vrlo brzo mi je sve postalo jasno. Skapirala sam foru. Otkrili smo nesto sto su Amerikanci smislili jos davno i od toga napravili Holivud. Napravili smo film u kome se ostvaruje jedan san. I svi su se primili. Svi su pali na foru, zatvorili oci i pustili da ih vode. Presrecni smo i zahvalni sto vise ne gledamo gorcinu, patnju, osisane decake, silovane devojcice, rat i njegove posledice. Cela Srbija je u ekstazi zato sto se neko setio da joj snimi bajku. Kada malo bolje razmislim, dodje mi da se iskreno isplacem.

Da li mi se dopao film? Pa smejala sam se i plakala. To bi trebalo nesto da znaci. Mada oni koji me bolje poznaju, znaju da to i nije neka velika stvar. Placem i na reklamama, smejem se uglavnom bez razloga (zvuci malo neuravnotezeno?)…Nemoguce je da te film ne dirne, da ne izazove emociju, nije niko od betona, a to je valjda i poenta svakog umetnickog dela. Ukoliko je ovo ispunjeno, onda je i to delo opravdalo svoju svrhu.


Ali ima nesto u celoj toj prici sto mi smeta. Nekako joj ne verujem. Ne zato sto je bajka, u njih moramo verovati, nema nam druge, vec zato sto sam stekla utisak da je neko vrlo precizno i vrlo promisljeno pravio film koji ce se dopasti svima. To je bio njegov san. I sve je lepo upakovao: mnogo fudbala, malo ljubavi, jedan fight, dve divne zene, koketiranje sa srpskim humorom i mentalitetom, gotovo svakog srpskog glumca (a i sire), da bi se na sve to stavila jedna lepa crvena masna: zapevala srpska himna sa sve rukom na srcu. Pa ko moze da odoli suzu da ne pusti?

Ali hvala mu. Pa sta ako ne verujem? Lazu nas i lazemo se stalno, pa sto ne bi i sad zazmurili na jedno oko. Covek je imao lepu nameru: da snimi nesto lepo. Bez dubokih misli, velikih reci, skrivenih znacenja, nedorecenih krajeva, jednostavno, dostupno, blisko, svima prepoznatljivo. Ukoliko se bilo kome od tih dvesto hiljada ljudi sto je gledalo film zivot ucinio bar na trenutak lepsim i podnosljivijim, ustajem sa svoje bioskopske stolice i aplaudiram zajedno sa par stotina ljudi na x-toj projekciji filma u novobeogradskom trznom centru.

Album sa Sličicama

Svaki put kada se vratim iz Bosne, jedno vreme me drži neko ludo raspoloženje. Nasmejavam tete u supermarketima, zabavaljam taksiste, tolerišem one sto me nerviraju, nisam mrzovoljna ni kada sam neispavana, sve prijatelje i kolege redom zezam i ne ljutim se puno kada oni zezaju mene. Sto reče jedna moja prijateljica: Sanjice, baš si nesto super ovih dana. Ne znam šta ti je?!

Ne znam ni ja šta je razlog...možda stvarno postoji nešto “u toj vodi i tom zraku”… ili se radi samo o jednostavnosti i prostodušnosti ljudi koji žive tamo, njihovom načinu rešavanja problema (“Ma ja, šta ćeš...ma biće”), njihovoj borbi protiv narkomanije (“Droga NE, ja sam za ćevape”), sposobnosti da saznaju a da i ne pitaju, da ti osete tugu i kad misliš da si srećan, da si i dalje njihov iako ni sam više ne znaš čiji si…Uglavnom, nešto me tamo pomeri, neka sklopka se otkači, orkestar i dalje svira uredno, po notama, ali ludi saksofonista je sada dobio svoju solo tačku. Ko je spreman za cool jazz?

Medjutim, ono što sam primetila u Bosni, a i ovde, što u principu nema veze s okolinom (manje više), nego s godinama i fazama u kojima se nalazimo, jeste da se svi uozbiljuju, smiruju, započinju neke nove priče i početke, šetaju kolica, nose kravate i aktovke, paž frizure i suknje ispod kolena, odmaraju u all inclusive hotelima (“Kakva avantura? Da li si ti normalna? Samo da se naspavam…”) i razmišljaju (samo ponekad, tako bar kažu) o spremnosti, zrelosti, snovima, odricanju, sebičnosti, snazi, alternativnom rešenju (??!!).

S druge strane njihovi neozbiljni i poluozbiljni prijatelji jedva čekaju da se uozbilje. Kako mislite da li to žele? Pa naravno da žele… šta će drugo?! Vreme im je. Dosta zajebavanja.

Postavlja se pitanje koliko mi uopšte sami donosimo odluke o sebi i svom životu bez obzira koliko nezavisni bili ili u tom odlučivanju ipak učestvuje neverovatno mnogo ljudi? Koliko jaki trebate biti da biste bili sigurni da je neko Da ili Ne bilo samo vaše?

Koliko stvarno želimo da se “smirimo” ili jednostavno nemamo šta drugo da radimo kada su svi oko vas “ozbiljni”? Da li novi početak znači i stari kraj i da li je to Novo dovoljna nadoknada za ono Staro što ste imali?

Zamenili ste svoje stare sličice za nove, nema više vraćanja. Sada imate novi, lepi album. Stalno ga popunjavajte. Ne moraju sve vaše sličice da budu šarene, nije poenta u tome. Mogu one biti i crno bele i ličiti jedna na drugu. Dovoljna je samo mala nijansa žute, i to povremeno, po potrebi. Budite glavna zvezda u svom crno belom filmu. Oslobodite svog ludog člana orkestra. Zapevajte jazz.

Ples u Bojama

Nije me bilo dugo. Pokusavala sam par puta, nije da nisam, ali nije islo… Uvek ispadne nekako sladunjavo i pateticno. A takvih prica se gnusam. Ne volim cak ni sladunjave parfeme. Sto bi rekao Perica: Ofarbacu sve u plavo, a onda cu da spicim jednu zutu. E pa fali mi te zute. Jednobojne kombinacije sam uvek dozivljavala kao nedostatak hrabrosti.

A ne volim da se plasim. Nikad nisam. Dosadno je. Bez obzira na posledice. Medjutim primecujem da cesto pozelim da sam sva u sivom. Da mi je tako lakse. I lepse. Sta se desilo sa: Sve mi boje lepo stoje? I to istovremeno? :))

Menjamo se. S vremenom? A vreme zastrasujuce prolazi. I dok ga cekamo i jurimo, jer nam je u medjuvremenu promaklo, shvatimo da smo se i sami promenili. I to zastrasujuce.

Svaka promena je novi pocetak. Novo upoznavanje. Nova razmena misli i pogleda. Jos jedan poziv na ples. Ali sta ako se vise ne prepoznamo? Ako se pogledi mimoidju? Ako vise ne sviraju nasu pesmu?

Podijum je i dalje pun. Uhvatimo ritam beskrajne muzike. Obujmo cipele za ples.

Ko Ne Veruje u Deda Mraza?!

Evo je jos jedna. Nova godina, 2010. Vise lici na broj lokala neke soc kancelarije ili naziv SF filma…ali sve u svemu, jos jedan Novi Pocetak. Nova, obecavajuca, okrugla i lepa? Videcemo. Za ovo okrugla smo za sad sigurni.

Kao mala volela sam nove godine. Kao uostalom i sve praznike. Nije bitno, samo da su praznici. Naravno, koncept je bio i ostao isti: jelka, sarma, reform torta i TV program. Upravo tim redosledom. Sneg ne ubrajam u ovaj koncept, njega nikada nisam volela, a u Deda Mraza nisam nikada verovala, cak ni kao jako mala (bar koliko se secam). Pricali su i meni naravno o irvasima, ciki u crvenom odelu, poklonima i sankama, a ja sam se pretvarala da im verujem, jer je tako svima bilo lepse. Ne znam ili su oni bili neubedljivi ili sam ja bila neko nemastovito dete. Sve u svemu prevara je nazalost bila otkrivena jos na startu. Mnogo puta posle toga, kao i dan danas, zazalim sto otkrijem tako neke razne ‘prevare’, jos na startu…Ili sam i dalje nemastovita ili se drugi i dalje ne trude mnogo…

Sada kada smo porasli, koncept se izmenio. Uostalom danas jelke ne smeju da se seku, plasticne su u modi (moramo da mislimo na sume), snega nema, na snazi je globalno zagrevanje, na TV-u je Grandovo narodno veselje sa 684 pevaca, sarme se istina jos ne daju, one su nesto kao domaci brand, mada ako zelite da se hranite zdravo, bolje da uzmete neke cuftice od soje…jos ako mislite na liniju i zelite da pobedite masnoce i celulit umesto reform torte preporucuje se jedna lepa zelena jabuka. I tako kada se lepo naruckate cuftica(e) i jabuka(e), idete negde da se luuuuudooo provedete.

Obukli ste svoju novu malu crnu haljinu (svi modni gurui su rekli da s njom necete pogresiti), popeli se na visoke potpetice, hodate kroz oblak parfema, stavili ste svetlucavi sjaj za usne, prsnuli jos koji put lak za kosu, napolju je vlazno… Izgledate spektakularno za spektakularni docek nove godine, koja stvarno ovaj put mora biti spektakularna. Onim prethodnim ste progledali kroz prste. Ovaj put nema vise prastanja.

Sve ste obecali i odlucili. Sastavili ste liste i spiskove, pregledno, po prioritetu. Spremni ste. Skroz. Treba vam samo taj novi datum. 31.12 je proslost. Sve ono ustaljeno, uobicajeno, svakodnevno, isto. Vi imate novi pocetak. Lep i obecavajuci.
Cekate jutro da zavirite pod jelku. Nestrpljivi ste i uzbudjeni. Deda Mraz ce doci. Sigurni ste, naravno. Pa sta ako nije dolazio prethodnih godina? Ovaj put hoce. Imate osecaj.
Da li verujete? Naravno da verujete. Ko ne veruje u Deda Mraza?!

Od Sutra, Majke Mi...

Provalila sam da pisem blog uglavnom kada pada kisa. Ako neko misli da me inspirise melanholija, zuto lisce i jesen, kao pocetak kraja…nema pojma. Razlozi su uglavnom sledeci:
1. ruzno vreme = Sanja je kod kuce
2. pise blog = sve je procitala, pogledala, skuvala i ocistila (ma vazi), nikud ne ide, niko ne dolazi… nista drugo nije preostalo.

(Stvarno sam grozna. Kakvi duboki, unutarnji razlozi mene pokrecu na ovaj umetnicki izrazaj!)

Mada moram da priznam da sam malo i tuzna. Ne zbog jeseni. Nju nekako i trpim. Sa snegom se ne volim… Jedan prilicno tezak i neresiv odnos...
Ali da nisam proteklih meseci (cuj meseci) kupila svu onu gomilu krpa koju nemam vise gde da drzim, vec s vremena na vreme napravim malo spremanje i obucem naselje, sada bi me drmala pozitivna trema, jer bih sutra isla u Istanbul! Ovako cu lepo da se obucem i sedim kod kuce.

Danas sam cak proveravala na net-u vreme u Istanbulu iskreno se nadajuci da cu tamo zateci neki tezak kijamet, da mi bude lakse, kao vidis, dobro je sto nisam otisla. Medjutim, svaki dan od 19 do 23 stepena, istina kazu da ce mozda biti neke kise, ali oni uvek stave nekih 30% za svaki slucaj, sigurni su samo za Laponiju i Zapadnu Australiju. Kazu: Sneg i sunce, majke mi, 500%.
I danas, kao za inat (Onom Odozgo je izgleda bilo prilicno dosadno, pa kao ajde malo da ubije vreme) kupim Elle, da se malo obradujem (mozda je modna urednica videla neku krpicu koja mi je promakla), otvorim stranu s putovanjima, kada ono Istanbul.
Necu vise da kupujem Elle. Stvarno nije u redu. Nismo vise u ljubavi.

Naravno, nisam ja tuzna toliko zbog Istanbula, niti zbog problema s prostorom u mom ormanu. Problem je ustvari u prioritetima i obecanjima koja sebi zadajemo. Neispunjenim. Uvek mi je fascinantno kada primetim kako samu sebe tako vesto i brzo slazem, zavaram, prospem neku prevaru i zavrsim u tonu, onako sirokom, srdacnom, boemskom:
Ma ja ne mogu tako da zivim…!
Pre toga naravno cvrsto odlucim, obecam pred sobom i drugima: Od sutra, majke mi…

I svasta sam obecavala: zdravu ishranu, zatezanje trbusnjaka, ranije ustajanje, bojkot taksija, smanjenje poseta kafanama, dorucak, ponavljanje mantri “Ne treba mi stvarno vise garderobe, sve imam” i “Od sledeceg meseca stedim”…
I istrajem…neko vreme. Ima tu raznih rekorda. Uglavnom su dani u pitanju. Mesece za sada jos nisam brojala.

U cemu je problem stvarno ne znam. Verovatno udjemo u neki ritam, ustalimo navike, stvorimo sebi neka sitna zadovoljstva…i kao u redu nam je. Menjati je najteze. Pogotovo sebe i oko sebe. Obecati je lako. Pogotovo sebi. Ne osecas odgovornost. Ako izdas, niko ne zna. Samo ti. Zazmuris na jedno oko, resetujes savest, zadas neki novi pocetak…i sve je opet u redu.

Ali ima jedno obecanje koje sam sebi nedavno zadala. Vise je to bila odluka. Da od sada uvek budem lepo raspolozena (ne racuna se kada me boli glava, pada kisa, mnogo radim ili me neko iznervira).
Mislim da nisam prekrsila obecanje. Mnogo. Od 29-og avgusta.
I izdrzacu, majke mi.

Kada ce Frida naci Kralja?

Nedavno sam bila s prijateljima na veceri u jednom od ovdasnjih pomodnih restorana. Kada idete u pomodni restoran, obicno prolazite sledecu proceduru-torturu: rezervisete svoju dozu kiseonika i 14 cm prostora danima unapred, obucete najlepse krpice i ugurate se u prostoriju ako vas pusti plava seka s carobnim papiricem. U restoranu vas ne cekaju velika iznenadjenja. Gomila vasih sapatnika. Guraju se za bolju poziciju, propinju na prste, pokazuju obuceno i svuceno. Povremeno izviju glavama da udahnu vazduh.
Ne slusaju muziku, jer ih dekoncentrise. Oni su tu i znaju sta hoce. Ko jos izlazi da se zabavlja!?
Mozete ih svrstati u nekoliko kategorija: Oni koji su dosli da vide, Oni koji su dosli da se vide, Oni kojima nije jasno sta sada treba da gledaju.

Restoran o kojem zelim da pricam ima naravno sve gore i gore pomenute elemente. Nista ne nedostaje. Ali takodjer u njemu sam videla nesto cemu skoro nikada do sada nisam prisustvovala. Ogroman broj prelepih, stilizovanih, mladih zena. Zena u zenskom drustvu. Divne, moderne i same.
Piju, pricaju, igraju. Jedna s drugom.

Muskarci? Tu su. Raznih generacija. Brojcano nadjacani. Reklo bi se, muski raj. Medjutim, Nista. Niko ne radi Nista. Pomislila sam u momentu da li sam na nekoj modernoj arapskoj zurci? Dubai vece? Oni stoje, cute i gledaju. One prolaze. Jedna za drugom. Restoranski catwalk. I love fashion TV.

Sta se ovde desava? Nista ne razumem. Zasto one izlaze na mesto u kome su sve zene? Kada biste otisli u najblizi gradski pub naisli biste na gomilu lepsih i preduzimljivijih muskaraca. Ako nista, dovoljno je sto bi tamo bila gomila muskaraca… Zasto oni dolaze na mesto gde ne smeju da pridju ni jednoj zeni? Da li ne smeju? Ne svidaju im se? Veruju u zensku ravnopravnost pa cekaju da one nesto urade?

Ili je mozda tajna u onome pomodan?…Cesto volim da ispricam pricicu o poznanici koja je na pitanje zasto nece da radi u skoli, iako joj se taj posao svidja, odgovorila: Ako budem radila u skoli, upoznacu nekog ucitelja, zaljubicu se i bicemo siromasni do kraja zivota.

Gde izlaze ucitelji? Pretpostavljam u pub.

Nije moja poznanica materijalista, nisu devojke iz Fride sponzoruse. One samo zele malo vise. Sanjaju neki drugaciji zivot. Ne zele obicnog momka iz puba. Misle da su zasluzile uspesnog mladica iz pomodnog restorana. I ne treba im zameriti. Zele da zive svoj san. Traze svoga princa. Problem je samo u tome kako medju gomilom zaba prepoznati zacaranu?

Zivot na Cekanju

Danas sam bila na kafi s prijateljicom koju nisam videla godinama, pa sigurno nekih pet-sest, ako nema i vise. Sve u svemu, dugo vremena. I sve je teklo glatko, manje vise, kao da smo se juce videle pa danas nastavljamo razgovor. Stvari se nisu mnogo promenile, sustinski, ni kod mene ni kod nje.
Ona je i dalje sitna, energicna, ambiciozna bombica sa 650 obaveza, koja stalno negde zuri i nigde ne stize na vreme i koja konobaru koji ima oko 2 metra (ona ima oko 160 cm sa sve stiklama) kaze: Duso, doneces mi jedan sokic od borovnice. Sjajna scena.
A ja…Pa meni svi kazu da sam ista, da se ne menjam, samo mi raste kosa. Cak i rodbina koja me nije videla od 5-te godine. Dugo vremena sam mislila da mi je to kompliment, medjutim nesto vise nisam sigurna….
Elem, tako caskajuci ispricala mi je izmedju ostalog da se ona u zivotu trenutno ne bavi nicim osim svojim poslom, ne cita nista osim strucne literature vezane za svoj posao, istina krenula je da cita neke knjige o bebama, posto planira da napravi jednu. Uglavnom, bavi se iskljucivo samo onim stvarima od kojih ima, kako da to nazovem, prakticnu korist, onim koje mogu da se unovce, podigne im se cena i sto bolje se prodaju. Sve ostalo je za sada manje vazno, prakticno ne postoji. Istina, ako uhvati malo vremena izmedju citanja o auditingu i bebece literature, ode s muzem u neku sumu.
Ja to ne razumem. Da li je to normalno? Ili sam ja glupa i rasipam se na neke nebitne stvari, kao na primer, pisem blog, umesto da lepo uhvatim C# u sake, pa udri. Onda kada se umorim, osvezim um uz neki potocic.
Mislim da bih umrla.
Ali da se razumemo nije moja prijateljica jedina, niti je ona tupava, nezaintresovana i jednostrana. Apsolutno Ne. Naprotiv.
Ona jednostavno ima cilj, da bude kao sto kaze, zena od karijere, ide napred, ne gubi vreme i ne rasipa se. Zna sta hoce i spremna je na odricanja.
Zeleni joj se samo lampica za posao. Zivot je trenutno na off-u.

Ne zelim da iskljucujem moje dugmice.

Mozda ga je pojeo Lav

Gledam tenis. Bolje reci, slusam. Boze, da li jos iko na ovoj planeti slusa tenis? Mene kod tenisa zanima uglavnom psihologija i eventualno, ako igraju devojke, haljinice. Ana ima uglavnom lepe, i Sarapova. Dobro i Ana je lepa, ali i haljinice koje joj prave su stvarno odlicne. Ja bih ono nosila u grad, bez problema, u neku dnevnu varijantu, naravno. Neki dan sam videla Jelenu na tv-u u finalu nekog turnira, Sinsinatija, mislim, i pobedila je. Sjajno. Ali, haljinica…Boze, neka najruznija zuta boja, s karnericem po sredini, blagi uzas. Ne mozes da je gledas na terenu, bleste ti oci. Moras s vremena na vreme malo da zazmuris ili da ih odmoris na nekom zelenilu, pa da nastavis.

Nemam ja sada nameru pricati o sportu, ovo je bila tek mala digresija, nemam o tome mnogo sta da kazem. Mada ponesto i pogledam, cisto da sam u toku, posto radim u muskoj firmi, pa kada oni dave nesto o mecevima i rezultatima, barem da znam o kojoj se vrsti sporta radi. Tek toliko, da Felps pliva, a Hjuit igra tenis.

Vrte mi se po glavi razne stvari, mozda da nastavim pricu od proslog puta o bojama i prijateljima i mojoj velikoj zelji da moji prijatelji i ja ostanemo sareni ili da pricam mozda o sebicnosti i otudjenosti, nedostatku hrabrosti, metropolskoj usamljenosti…Odlucila sam se ipak za nesto vedrije.

Neki dan sam na hrvatskoj televiziji par minuta slusala neke dve tete, koje su mislim aktivistkinje nevladinih organizacija, barem tako izgledaju, dve ruznjikave aseksualne intelektualke, sa esarpama oko vrata, naocalama i crvenim kosama, koje su tako pametno klimale glavama i pricale o svim tabuima i predrasudama koje je srusio Seks i grad, o svim tim zenskim orgazmima i analnom seksu o kom se po prvi put tako javno raspravlja na americkoj televiziji itd…itd…nisam vise slusala, promenila sam kanal. Pa mislim kada mogu tete, mozda bih mogla i ja nesto da kazem na tu temu. Ali ne bih ja sada o analnom seksu, (Samanta nije moj omiljeni lik iz serije) vec o jednoj drugoj temi koja je takodje izazvala ogromnu paznju i brojne reakcije, o kojoj je pricala cak i Opra vristeci sa svojom maloumnom publikom (nekada stvarno mislim da su one zene pustene iz neke institucije za retardirane), pisale se knjige, snimali fimovi.

He’s just that not into you.
Vanvremenska i vanprostorna konstatacija. Ima jedna sjajna fora u istoimenom filmu kada se setaju tri africke prijateljice i jedna od njih se zali drugim dvema kako joj se decko ne javlja vec tri dana. A onda jedna od prijateljica, da bi utesila nesrecno zaljubljenu, kaze: Mozda ga je pojeo lav!

Naravno da ni sve Opre, knjige, filmovi ni lavovi ne mogu opravdati ovu konstataciju kao Veliku Istinu, niti naterati sve zaljubljene i lakoverne da konacno otvore oci i ne veruju u laznu iluziju iz prostog razloga sto se ovde radi o stvarima koje ne idu samo iz glave, ima tu i nekih drugih delova.

Medjutim, mnogo puta do sada nametalo mi se pitanje, nevezano samo za ovu temu, da li su stvari stvarno samo crno-bele? Sto sam starija, nekako se sve cesce uveravam u ovu siromasnu raspodelu. Ranije bih necije postupke objasnjavala (i opravdavala) trenutkom, slaboscu, navikom, strahom, begom, trazenjem jednostavnijeg i lakseg resenja, nedostatkom hrabrosti (ili vec neceg drugog, da ne budem prosta), mentalnim sklopom, mentalitetom, nedovoljnom strascu i zaintresovanoscu…sada mislim da su stvari mnogo, mnogo prostije. O’s, ne’s, Banglades.
Znate zasto je prihvatanje ove teorije s Bangladesom dobro? Sto onda sve manje traje. I manje boli. Nekako se izdignite iznad cele situacije, imate utisak da ste s tim rascistili i zavrsili…do sledece Velike Analize.

Ali tesko je sada tu postavljati pravila i slepo ih se drzati. Ne moze. To su samo mala pomocna sredstva da se kriza lakse prezivi. Moja crno-bela kombinacija manje vise uvek moze da prodje, ali da li je tu moglo biti i drugih modnih resenja? Makar malo crvene?
Sebicni smo, nesigurni i plasimo se bola. A narocito se plasimo odbacivanja. Idemo samo na sigurno. Pocet cemo traziti jedni od drugih napismeno da cemo majke mi nazvati prekosutra, jer niko ne zeli da se nesto mnogo trudi i cima. Da gubi vreme. Idemo dalje. Nece crna, hoce plava. Tako se zivi. Sada, odmah i Sve. A pogotovo ovaj jaci pol, koji je jaci ubilo se, nema nesto ni vremena ni zivaca za neka objasnjenja. Naporno je, mucno, neprijatno, jos ako se dese neke suze, pa neke optuzbe… Nepotrebno. Lepo nestanes, nema te i gotovo. A zene bi sve da im se objasni, analizira, protumaci…A znate zbog cega? Da ne bi sve bilo uzalud. Da bi njihova ljubavna prica ostala lepa, pa neka je i tuzna, ali da kraj bude filmski, makar malo. Makar ga pojeo i lav.

O Bojama

Vec odavno me muci jedna stvar, bolje reci jedno saznanje, mada ni muci nije prava rec, pre bih rekla rastuzuje (a da obrisem ovo sto sam napisala i krenem ispocetka?)

Cesto primecujem kod ljudi (a koje vec dugo poznajem i takvim ih ne pamtim) nedostatak strpljenja i tolerancije, otvorenost koja granici s drskoscu, manjak blagih smesaka za necija lupetanja, hirove i sitne mane,
Ozbiljnost, ali ne onu koja ide s godinama i zreloscu, vec onu koja se naglo stice, gotovo preko noci, nakon borbe i nezavisno od ishoda. Ponekad cak mislim da su ‘ozbiljniji’ oni koji su pobedili.

Ne mislim da sam ja izuzeta iz ove grupacije, da me vreme, ‘situacije’ i razne borbe, vanjske i unutrasnje, nisu izmenile, stavise, ali mi je malo bezveze pisati o tome kako sam majke mi bila super, a sada sam zajebana. Mozda je smesno donekle, nemamo mi ni neke godine, niti iskustvo, mada problem i brigu, glupo je meriti. Svako ima svoju, Najvecu.

Ali tuzno je. Mnogo. A mozda je i normalno? Mozda to tako ide. Kao sto su deca divna, cista i nevina, pa ih pokvare dok rastu, po vrticima, skolama, igralistima i haustorima, mozda tako i mi ‘veliki’… Boje nas nekim sivim nijansama, prljaju nam crvenu i zutu…Zutimo se mi i dalje, ali nekako to vise nisu iste boje. Nema te tacke sjaja. Kao Vermerova Devojka Bez Biserne Mindjuse.

Znate divno je poznavati ljude, za koje nekako znas da ce se nasmejati glupom vicu samo da ne uvrede onoga koji ga je ispricao, da ce se sloziti s vama oko neke sitnice za koju ste zapeli da vam ne kvare, da ce vas samo tuzno pogledati kada opet po 64-ti put ponovite istu gresku, kada ce vam reci da vam haljina divno stoji jer ste za nju dali trecinu plate, kada ce vam pricati da je on teski seljak, kretencina koja se plasi jakih zena i da vas ama bas nimalo ne zasluzuje i da ce on jednog dana shvatiti, jedan impotentni peder, koga je izgubio. I onda odjednom, svi smo istovremeno postali mnogo iskreni prijatelji, koji ce reci sta misle u svakom trenutku i po svaku cenu, jer Boze moj, necemo da nas neko tamo pravi budalama i zasto da lazemo nase tuzne prijatelje koji su jebo te po ko zna koji put pogresili na istu foru. Halo!? Dokle?

A znate sta je najtuznije? Kada shvatite da ste i vi takvi. Da vam nije problem da napicite tetu u prodavnici sto je usluzila musteriju pre vas iako ste vi bili na redu ili da vas iznervira bakuta koja se gura u prevozu kao da ce sutra Turci da zauzmu Kalemgdan, pa da se ona iseta danas za sve pare ili kada nekome kazete da stvarno vise nemate vremena ni zivaca da slusate opet istu pricu i kada sve redje crvenite i kada vam sve cesce svi idu na klinac i kada sve redje placete i kada sve cesce ostajete sami sa sobom ili se gurate u gomilu da ne biste bili sami sa sobom…Znate sta me samo tesi? Sto sam svesna kada pogresim. Sigurno ne uvek, ali uglavnom znam. I sto mi je zao. I to je dobro. To znaci da se jos zutim. I da tu ima tragova crvene i roze.
Boje su u nama. Sacuvajte sjaj.



D. nemoj da mislis da si mi ti posluzila kao inspiracija. Ne brini, ti sijas i dalje.

Turneja po Kisi

Nemojte misliti da sam postala vredna i da od sada redovno pisem blog. Tesko. Razlog sto pisem, ovako brzo, je sto je dan toliko sugav, da sam radila sve sto sam mogla raditi po kuci, tj, po ovoj mojoj kutijici, da mi nista drugo nije preostalo, nego da se latim tastature.

Danas sam se toliko opustala i odmarala, da sam se na kraju smorila. Citala sam i knjigu i novine i ELLE, pogledala dva i po filma (ovaj treci i nije bio toliko dosadan da bih ga prekinula, nego su pocele vise oci da me bole), pravila klopu, pojela pola kile sladoleda, popila par votka ananasa (evo me ko Bridget Jones)…Znaci Sve. Plan mi je da kasnije radim pilates s mojom tetom s CD-a. Sjajna teta. Sve me slusa.
Samo ne znam na sta ce to da lici kada s ovim stomacicem punim Cubano sladoleda i Finlandie krenem da zatezem trbusnjake.

Prvi dan leta. A vise lici na na neki prizor sa severne Engleske, gde se paleta boja zasniva na svim nijansama sive, stalno je 12-ak stepeni i stalno kisi, onako sitno i dosadno, kasno oktobarski. Nije da se zalim, nisam luda ni za onom tropikanom, ali malo ga je Ovaj Odozgo (ili ko to vec kontrolise) preterao. Ili da za jesen u junu krivim globalno zagrevanje?! Sve nesto nenormalno.

Imala sam i par momenata kada sam htela da pobedim kisu, pustim neku brzu muziku, Ustanem, Krenem (posto se magla digla i zora rumeni)….ali onda pogledam kroz prozor i vratim se u krevetac. Inace, kada smo kod muzike, provalila sam da slusam iskljucivo neku tugu. Sve neki sevdah kod mene. I strani i domaci. Glava luda, a u srcu tuga, a?
A nisam tuzna inace. Jesam ozbiljna i zrela, to da. (Cekajte dok se ismejem, pa da nastavim).
Uglavnom imam opasan problem kada trazim nesto veselo i brzo, kopam po svim folderima, iz ocajanja odem i u Program Files, kao mozda tamo nesto nadjem, gledam i u Recycle Bin, obrisah li mozda nesto i na kraju pustim radio.

Elem, jedan od filmova koje sam odgledala danas (do kraja) jeste Turneja, film Gorana Markovica. U filmu se radi o grupi beogradskih pozorisnih glumaca koji dolaze na ratiste u Bosnu da igraju predstavu. I sada, tu se naravno svasta nesto izdesava….
Nisam ja toliko impresionirana filmom da bih sada nesto posebno pisala o njemu, naprotiv G. Markovic mi je uvek bio pomalo dosadnjikav, nikada mi nije prijala njegova energija i senzibilitet, ne mislim samo na njegove filmove, vec uopste na pojavu.
Istina film ima zanimljivu ideju, takodjer par mesta u filmu su sjajno uradjena, ali razlog sto uopste pisem sve ovo nije sam film, vec ideja i zelja autora. Onaj trenutak kada osetite da je autor hteo da napravi remek delo, da objasni Neobjasnjivo i spoji Nespojivo. Da on sada nama osvetli taj rat u Bosni u svim njegovim aspektima, priblizi nam tu tugu i nerazumevanje, optuzi krive, opravda nevine, unese pokoju foru zasnovanu na bosanskom akcentu i prostodusnosti, zacini patetikom i sladunjavoscu. Isprobani recept. Ali ne krivim ja Gorana, nije on napravio nista losiji film nego mnogi drugi koji su se ovom temom bavili, cak stavise, njegov je medju boljima. Problem je u tome sto se toliko Vidi da je on hteo da napravi najbolji. Kompleksan, tezak, slojevit, viseznacan film, gde glumci na prvoj liniji fronta igraju Dunda Maroja, pevaju Cecinu Kukavicu, citiraju Ilijadu…Toliko truda, toliko zelje, toliko ambicije. Rezultati postoje, to stoji. Dobre kritike, brojne nagrade. Ali film nije rekao nista novo, nije pomerio nijednu granicu, nije izazvao ni vise suza ni smeha nego ostali, isti smo i pre i posle filma. A Goran je hteo koju suzu vise. Hteo ja da nas ucini malo boljim ljudima.

Mada nije Goran kriv, tema mu je nezahvalna, uhvatio se u kostac s Bosnom. Hoce da objasni bosanski usud pomocu Cece i Homera. Dobro i ja sada karikiram, a i na tu temu sam osetljiva i subjektivna. Dodeljivala bih autorima ekskluzivna prava ko sme da se bavi Bosnom. Bosna mora da se oseti. Tesko se ona razumeva i o njoj se tesko prica.

E sada ne znam koliko sam uspela da objasnim “problem”, nisam htela nikoga da napadam niti da se rugam, cak sam saosecala sa autorom. Znam, ovo saosecanje i nije bas doslo do izrazaja, kako ono kazu: Nemoj vise da me branis.

Nego i dalje pada kisa. Na kojoj smo mi polulopti?

Bez Naslova i Povoda

Eto toliko o mojoj prici kako ne radim stvari koje volim, kako ne mogu da napredujem ako ne radim posao sa strascu i radoznaloscu. Blablablablabla.
Da zivim od pisanja, davno bih umrla od gladi. Napisem po jedan post svakih par meseci. Ni sada ne znam o cemu da pisem, ali nesto mi doslo, kao pise mi se, pa rekoh da iskoristim, valjda se to tako radi, kada te ponese…ili mi se samo kucka po tastaturi mog lepog eurokrem notebook-a. Istina bolje bi zvucalo da je ljubicast, ali necemo sada o starim ranama.

Nego da predjem na stvar (izgleda da mi je naslov delimicno netacan, naslov nemam, ali povod imam). Postoji u listu Politika jedna rubrika, zove se Moj zivot u inostranstvu, gde pisu ljudi s Balkana koji sada zive u raznim krajevima sveta, od Kanade do Novog Zelanda. Ono sto mene impresionira u celoj toj prici nije toliko ni njihova sudbina niti sam preterano zaintresovana za zivot u inostranstvu pa sada citam pomno tudja iskustva, vec sto medju tim ljudima ima toliko talentovanih ljudi koji lepse pisu od mnogih nasih novinara i kolumnista. Predivno. Mozda se tu radi i o tome sto pisu o licnim stvarima, intimnostima, teskim zivotima, stave zivot u jednu novinsku stranu pa to na kraju sve ispadne tako dirljivo, lepo i dojmljivo. Mada mislim da svi koji pisu, pisu o sebi, da je svaka prica licna. Koliko god pisci izmisljali likove i karaktere, radila im masta sto na sat, sve je to jedan isti lik sa hiljadu lica. Neprozivljeno, Neizivljeno, Nedozivljeno Ja.

Nego da se vratim na Politiku. Pre par dana posaljem jednom prijatelju link jednog od tih divnih tekstova, o nekom Bosancu koji sada zivi u SAD, misleci da ce mu se dopasti, da ce se donekle pronaci, da ce pohvaliti umece zemljaka. I to se manje vise i desilo, dopalo mu se, nasmejao ga je lik…ali je dao jedan komentar koji je mene osamario.
“ Nije los tekst, mozda je cak i istinit!” Uzvicnik sam dodala ja, kako da ovo napisem s tackom?
Mozda je cak i istinit! E sada, ko je ovde lud?

(Kapiram da je mnogima od vas ova tema dosadna, sta sada ova prica, u cemu je fora. Vi slobodno, necu se ja ljutiti, kliknite gore desno, na onaj iksic. Nisam ja od onih koji se drze te parole: Da te ispostujem. (A. ne osecaj se prozvanom, ja mnogo volim Tebe i Tvoje Strpljenje )

Meni na primer ni na pamet nije palo da ti ljudi lazu. Cak ni da ulepsavaju, sminkaju, iskrivljuju, doteruju. I potpuno sam zatecena. Pitam se kako je moguce da tako razlicito gledamo na zivot, na jednu obicnu stranicu u novinama? Da li sam ja tako naivna pa su ovi ljudi svarno doterivali svoje zivotne price u Photoshop-u ili smo postali toliko losi da nikome ne verujemo, u svemu trazimo prevaru i plasimo se da ce nas neko zeznuti uvaljujuci nam pricu o svojoj tugi (ili se kaze tuzi, ma nemoguce, cuj tuzi) ili sreci (mada tih srecnih prica moram vam reci u ovoj rubrici nema mnogo). Uglavnom su to neka pomirenja sa zivotom, sudbinom, novim komsijom, beskrajnim snegom, 50-im stepenom Celzijusa, plasticnim paradajzom i kafom za poneti. Ne znam kako taj sneg i paprika mogu da me zeznu. A i da me zeznu, sta ima veze?

Ne znam, mozda gresim, mozda sam ja neka sentimentalna budala, lako pustam suze, rasplace me cak i ona pateticna reklama za Telekom: Imajte prijatelja. Sto je rekao davno jedan moj poznanik, atomski fizicar (uvek ga citiram): Nisam ti ja tu neka referenca.
A mozda i ovaj moj prijatelj nije kriv za svoj komentar. Mozda ga je vreme naucilo opreznosti i nepoverenju, mislim da nije bio takav. Moguce da i on ima svoj tuzni tekst za rubriku Moj zivot.

Sada sam se bas rastuzila. A nisam htela da tako ispadne. Kada sam pocinjala da pisem, bila sam ljuta, sada sam mekana ko Sundjer Bob. Da sada vidim reklamu, plakala bih ko kisa.

A u tome je valjda i stos. Kada malo razmislis, izvagas, osetis, zaboravis na ljutnju, onda i oprostis. Uglavnom. Ako ne boli bas puno. Mislim da je to poenta. Moramo da prastamo. Prastanjem se otvara srce. A samo tako moze da se zivi. Lepo.

Ko sada sme da mi kaze da sam zajebana?!


B. izvini ako sam preterala, pogesno shvatila…mada znam da se ti neces ljutiti. Imam neki neobjasnjiv utisak da mi mozemo da pricamo i prastamo i bez reci, samo cutanjem, na daljinu.

Rim

Juce sam stigla iz Rima i naravno da sada ne mogu nista da radim (mislim da sam cak i zaboravila sta sam uopste radila pre par dana). Naravno, na poslu sam....ali samo fizicki, glava mi je ostala ko zna gde, negde iznad Jadrana.

Pa bilo mi je lepo, naravno. Rim je jedan sminkerski grad, Veliki Prevarant, privlacan, neodoljiv, ali i opasan i namazan, bas kao sto su mu i stanovnici, moderni, stilizovani, picnuti Italijani, ali koji ce bez problema da se okrenu i dobace neki "kompliment" bez obzira na godine i stalez, valjda im je to u krvi....da ne verujes...opet s druge strane impresivan, velicanstven, religiozan, Vecan...spoj raznih stilova, od antickih kamencina, srednjovekovnih crkava, baroknih palata, Musolinijevih spmenika...divne arhitekture, uskih ulica, skupih i elegantnih prodavnica...

Ali bila sam kratko, 4 dana, ali dovoljno da ja imam stav :) imala sam ga cak i pre Rima :)))

Znaci svi moji komplimenti Rimu, on jedna divna kombinacija starine, kulture, istorije, umetnosti, dok s druge strane ima tu mediteransku klimu, trgove, fontane, palme, capucino, slaaaaadoleeeeed....mmmmmmmmm.......(cokolada s narandzom + amaretto + panacotta, bicu srecna i debela)... u njemu se lako uziva, on definitvno ima svoj karakter, energiju i sarm, ali mene nije ocarao. Nije me oborio s nogu, stalno imam utisak da hoce nesto da me zajebe (ovo sada nikom nije jasno, nije ni meni, ali jbg imam takav utisak). Mozda zato sto ja inace ne volim te sminkere - sarlatane, uvek sam se vise primala na neku destrukciju ili na mirne intelektualce, ovaj fazon fudbalera s uljem u kosi nikada nije bio moj fah. A grad cine ljudi, definitivno.

Sto se shoppinga tice (bitan element svakog mog putovanja, i ne samo putovanja da se ne lazemo, ovo ipak pise jedna kupoholicarka sa sve titulom), moram da priznam da se nisam "zaljubila" ni u jednu krpu, mozda i jesam u poneku, ali te mnogo skupe i ne gledam (barem mi je to dobra osobina). Ako hoces da kupujes modernu, alternativnu, kreativnu, autorsku stvar, ne trazi je u Rimu, mada kapiram da ima, sigurno, ali ja nisam nasla (a trazila sam koliko sam mogla). Istina ubola sam neke sarene cipele, koje su uz to razlicite (hocu reci leva ima drugaciju saru nego desna), ali ovo je bio stvarno pojedinacni slucaj. Kao sto sam rekla da je grad napucan, sminkerski i stilizovan, kakvi su mu stanovnici, takvi su mu i butici. Na svakom koraku mozes da naletis na D&G, Armani ili MaxMaru. Oni mu ga dodju kao domaci brand, ide radnja s gacama od po 4 evra, pored nje butik D&G s haljinom od 800 evra. Smejurija.

Znaci, ovo je moj iskljucivo subjektivni dozivljaj. Pretpostavljam da u mnogim stvarima nisam u pravu, iako iza svog stava cvrsto stojim :)

Ipak sam i ja ubacila taj novcic u fontanu Trevi, da dodjem ponovo i popravim utisak, mozda sledeci put ipak padnem na taj rimski sarm, zavolim fudbalere i dam sest plata za Cavalli-jevu haljinu.

E pa dobar dan i dobrodosli!
Ovde cu ja malo da lupetam o svemu i svacemu